„Ako doživim stotinu godina,
znači da nisam zdrav“
Hinko Ajzler
Hinko
Ajzler je glavni junak ove priče. Tačka. Običan junak, doduše, ne
neki od onih heroja spremnih da se žrtvuju za spas čovečanstva,
uzvišene ideje ili voljene osobe. Nikako to. Hinko Ajzler je glavni
junak, ali je to postao, manje ili više, slučajno. Samo zato što
je – umro.
To i nije neki razlog, mislite sad, svi umiru. Baš
svi. Od toga još niko nije pobegao.
Ali da Hinkova smrt nije
baš tako obična, da zaslužuje da postane priča za kafanu ili bar
tekst u novinama, odlučio je jedan policijski agent. Milojko Minić,
tako se zvao, zakucao je na vrata njegove sobe, na petom spratu
zgrade u Kosmajskoj ulici, broj 30, a zatim ta ista vrata obio i iza
njih otkrio telo koje je već počelo da smrdi.
Hinko Ajzler,
privatni činovnik i glavni junak ove priče, pronađen je mrtav u
krevetu tog 5. aprila 1941, a kraj njega su bili jasni tragovi
samoubistva. Ne jednog, doduše. U tome i jeste misterija. Možda je
više bilo reči o dokazima samoubistava – oko vrata mu je bio
stegnut konopac, na stolu pored kreveta stajalo je nekoliko ispijenih
bočica luminola, kraj dušeka otvorena britva…
Milojko Minić
rodom iz Minićeva, ambiciozni policijski agent Četvrtog odseka
Opšte policije,
bio je zbunjen svime što je zatekao u sobi našeg glavnog junaka, pa
je u pomoć pozvao i dežurnog pisara Drugog kvarta Dušana
Markovića.
– Gospodin Hinko Ajzler, čije sam sumnjivo
ponašanje zapazio pre oko dve sedmice, najmanje dva dana nije izašao
iz svoje sobe na petom spratu zgrade u Kosmajskoj ulici broj 30 –
diktirao je policijski agent pisaru.
– Vrata su bila
zaključana. Kucao sam više puta dnevno, ali gosn Ajzler nije
odgovarao – ubacio se komšija. – Nisam znao da li mu se nešto
desilo.
– Desilo se, naravno da se desilo. Ali šta, to će
tek naša istraga da utvrdi.
– Po svemu sudeći, počivši se
ubio – rekao je pisar Marković.
– Da, na to ukazuju svi
tragovi. Ali problem je što sve ukazuje i na to da se Hinko Ajzler
ubio nekoliko puta. A to je, gospodo draga, nemoguće.
Milojko
Minić je pretresao odelo pokojnika i u džepovima pronašao
dokumenta i nekoliko papira. U ličnoj karti, prilično pohabanoj,
pisalo je najosnovnije – da je Hinko Ajzler imao 37 godina, da je
rođen u Našicama i da je po zanimanju privatni činovnik, da je,
kako se tačno navodilo, visokog stasa, pravilnog nosa, okruglog lica
i kestenjaste kose, da ima kestenjaste oči i da bradu i brkove
brije.
U ličnoj karti su bila i tri presavijena papira na
kojima je bila jedna ista rečenica ponovljena po nekoliko puta: „Ako
doživim stotinu godina, znači da nisam zdrav“.
U drugom
džepu bilo je još nekoliko papira, svi su bili deo izgužvanog
lekarskog uverenja.
– Ovde piše da je Ajzler bio u duševnoj
bolnici nekoliko meseci. Da je, uopšteno govoreći, bio duševno
poremećen čovek – rekao je policijski agent nakon što je
pažljivo sve iščitao, a pisar je sve to beležio.
– Uvek je
delovao kao čudak, ali baš da je bio u duševnoj bolnici, to nisam
znao – dodao je komšija, čije ime niko nije zabeležio.
–
Čudak ili ne, ovde jasno piše da je imao duševnih poremećaja.
Naslednih poremećaja. I njegovi roditelji su bili u duševnoj
bolnici. I njih dvoje su živote završili samoubistvom.
– Da
li piše kakvih je duševnih problema imao? – upitao je pisar.
–
Da. Lekari pišu da je patio od uobraženja da mu se svak na ulici
smeje.
– Smeje?
– Da, baš to, zamisli, da mu se svako
na ulici smeje.
Za
Hinka Ajzlera, privatnog činovnika i našeg glavnog junaka, ova
priča počela je nekih nedelju i po dana ranije. Dobro, ako ćemo
baš da sitničarimo, počela je mnogo ranije. Tačno minut posle
ponoći 1. aprila 1904. u Našicama, kada je Hinko stigao na svet kao
dete koje jedva da je pristalo da zaplače dok ga je babica udarala
po guzi. Ali taj deo priče nije baš važan za ovih nekoliko
stranica, za njih je bitno ono što se desilo na ručku u
„Bajlonijevom kladencu“.
Naš junak je ušao u kafanu i seo
za jedan od slobodnih stolova, što dalje od drugih gostiju. Takav je
on bio, usamljenik kome nije ugodno u bilo čijem društvu. Ne zato
što nije voleo ljude, već zato što je mislio da oni ne vole njega.
U stvari, Hinko Ajzler je bio ubeđen u to. I u tom njegovom strahu
bilo je istine. Nisu ga voleli jer im je delovao čudno baš zato što
se uvek sklanja od ljudi, zato što nikad ne menja turobni izraz
lica, zato što je sav drvenast i hoda kao Pinokio, zato što ne voli
da priča i svaku reč kao da odmerava bar sedam puta… Zbog svega
toga, a posebno ovog poslednjeg, nije se svideo ni konobaru Jovi, od
koga je jedva uspeo da naruči šniclu i krompir.
– Eh, što
nisam sad u Dubrovniku – glasan je bio muškarac za jednim od
stolova.
Оčigledno je želeo da ga čuju svi u kafani, a ne
samo prijatelj kome se obraća.
– Što baš u Dubrovniku,
Milutine? – pitao ga je prijatelj, a onda ispio pivo iz krigle dok
se pena slivala na sto.
– Nisi čuo? More je na obale izbacilo
blago s potopljenih brodova. Obogatiše se ljudi skupljajući ga.
–
S kojih brodova?
– Kako s kojih – nasmejao se Milutin. –
Pa ratnih. Engleskih, talijanskih, švapskih…
Njegov glasni,
napadni smeh je presekao Hinka Ajzlera po utrobi, pa je pogledao u
pod. Iako je ponavljao sebi da se ne smeju njemu, da ga nisu ni
primetili, nije mogao da pobegne od podsvesti, od iracionalnog, ali
jakog osećaja da je
baš
on meta smeha.
Koleno
je počelo da mu se trese, a arterija u vratu da pulsira, pa je
poželeo da ustane i ode. Međutim, za stolicu ga je prikovala
činjenica da nema dovoljno novca da baci ceo ručak. A Hinko Ajzler,
neracionalan kada je reč o većini stvari, bio je vrlo racionalan
kada je reč o potrošnji. Bio je jedan od onih koje svi mrzite –
što ne zarađuje mnogo, ali uvek ima dovoljno novca. I više od
toga, nekako.
– Koje blago s ratnih brodova? Nema na njima
blaga. Samo municije i oružja.
– Eh, pa nema zlata i nakita.
Bar ne na svim. Ali ima drugih blaga. Jedan moj rođak sa primorja
pisao mi je, baš juče mi je stiglo pismo, da je uspeo da izvuče
četiri bačve nafte, sedam kubika drva, tenkovsku mast koju je
prodao za dva dinara po kilogramu… A bilo je tu, bogme, jedno 400
do 500 kila.
– Jako blago – podrugljiv je bio Milutinov
sagovornik.
– Naravno da jeste. Za dva, tri dana zaradio je
više nego što zaradi za tri, četiri meseca. Nije postao Rokfeler,
ali… Napisao mi je i da je uspeo da nabavi kapu britanske
mornarice.
Milutin je završio govor ispijajući pivo i
posmatrajući koliko ga je ljudi čulo, koliko njih je obratilo
pažnju na priču koju je
izmislio
inspirisan tekstom iz novina.
Kao što ste shvatili, Hinko
Ajzler, naš nesrećni junak, nije bio poznavalac ljudskih duša i
ljudskog ponašanja, ali je čak i njemu bilo jasno da Milutin laže.
Ipak, nije mogao da shvati zašto. Hinko Ajzler nije imao nikakvu
predstavu o tome da i drugi ljudi vode
živote
bez smisla, da su i drugi ljudi nesrećni, da se i oni plaše tuđeg
mišljenja, pa moraju da izmišljaju ne bi li bili zanimljivi i
privlačni za druženje.
– Izvolite, gospodine – rekao je
konobar dok je na sto našeg glavnog junaka spuštao tanjir sa
šniclom i krompir.
Jedan od krompirića izleteo je iz tanjira
i sleteo na pod, što je konobara Jovu nateralo da se sagne i stavi
ga na poslužavnik, a zatim obriše ruku o nekad belu kecelju.
–
Želite li još nešto? – upitao je.
– Još… Amhhh… Mog…
Još jednu kriglu piva. Amhhhhh… Svetlog.
– Sutlijaš? Da se
zasladite?
– Ne… Ne…. Nema potrebe.
– U redu.
Prijatan ručak.
Konobar Jova je mrzeo svoj posao. Mislio je da
je svo to služenje ljudi uz lažni osmeh, i to za platu s kojom se
jedva preživljava i mizeran bakšiš, pakao. Nije bio svestan koliko
brzo će da promeni stav. S razlogom, naravno. Samo šest meseci
kasnije konobar Jova osetiće šta je pravi pakao u logoru Banjica.
Tamo će se dana kada je donosio gostima pivo, šnicle i krompire
sećati kao najlepših u svom životu. A streljanje u Jajincima
dočekaće kao konačni spas. S osmehom na licu.
Dok je Hinko
Ajzler jeo, Milutin i njegov sagovornik nastavili su uobičajene
priče. Sa blaga u Jadranu, prešli su na analizu rata u Evropi, pa
se dotakli nekih priča o belosvetskoj ekonomiji, a onda skočili na
fudbal. Kao da nije postojala ama baš nijedna tema u koju se nisu
razumeli.
– Jesi li bio juče na stadionu BSK-a? – upitao je
Milutin svog sagovornika. Opet dovoljno glasno da ga čuju svi u
„Bajlonijevom kladencu“.
– Nisam mogao da dođem, ali čuo
sam da smo igrali bolji futbal samo nismo imali sreće.
– Ma
kakve sreće, prijatelju. Razbili smo Mađarsku, ali sudija, neki
Italijan, nije nam dao da šutnemo u gol. A i jedan čist gol nam je
poništio.
– Čuo sam da je bilo nekog muljanja.
–
Čist gol, kad ti ja kažem, u decu ti se kunem. Nego Italijan stao
uz Mađare. Ko zna šta mu je naredio onaj njegov Musolini. Verovatno
da ne dozvoli pobedu Jugoslavije ni po koju cenu.
– Ali sudija
je i Mađarima poništio gol – uključuje se još jedan gospodin u
razgovor.
Milutin i on se ne poznaju, ali im to ne smeta da
pričaju kao da su prijatelji.
– Poništio je gol koji su dali
kad je već svirao kraj.
– Ipak, pre nego što se začula
pištaljka.
– Šta ti kažeš, prijatelju? – okrenuo se
Milutin ka našem junaku.
Hinko Ajzler prvo nije ni pomislio da
se neko njemu obraća. Taman je strpao komad mesa u usta i počeo da
ga žvaće kada je shvatio da svi gledaju u njega. Da mu ne lije mast
niz bradu, pomislio je prvo? Da mu nije iscurelo oko ili se izlio
nos, zapitao se? Za čoveka koji se plaši tuđih pogleda, to je bilo
jezivih nekoliko sekundi koje su u njegovoj glavi trajale satima.
–
Šta? – s mukom je izgovorio,
unezveren.
–
Futbal,
prijatelju. Da li si gledao utakmicu sa Mađarima?
– Utakmicu?
Nisam, gos…,
nisam gledao utakmicu. Ne pratim baš taj futbal. Ne razumem se… u
sve… to.
Glasan smeh zaorio se kafanom, a
Hinko
Ajzler je osetio bol u utrobi. Činilo mu se da mu neko čudovište,
neka karadondžula, čupa creva svojim kandžama. Polako, da što
jače boli. Glava je počela da pulsira. I naš junak, koji je
nekoliko puta bio u duševnim bolnicama baš zbog toga što je mislio
da mu se svak na ulici smeje, nije mogao istrpi stvaran smeh. Nije
mogao nikako da se zaustavi, da se smiri.
– Haha. Nema
problema, prijatelju. Ne brini se – rekao je Milutin.
Naš
junak je i dalje čuo samo smeh. Želeo je da istrči, ali se ukočio.
Nije više znao šta da uradi, pa je ćutao i unezvereno gledao pravo
ispred sebe. Svima se činilo kao da više i nije u prostoriji.
–
Blago njemu i takvima kao on, živeće taj stotinu godina – rekao
je Milutinov prijatelj nešto tiše.
Ipak, Hinko je čuo,
probila se ta tvrdnja kroz zaglušujuće salve zamišljenog smeha. I
upravo ga je ona naterala da pomisli da to ne želi. Nikako. I onda
je rečenica „Ako doživim stotinu godina, znači da nisam zdrav“
počela da mu se mota po glavi. Njegov um ju je uporno ponavljao, pa
je Hinko Ajzler samo čuo: „Ako doživim stotinu godina, znači da
nisam zdrav. Ako doživim stotinu godina, znači da nisam zdrav. Ako
doživim stotinu godina, znači da nisam zdrav. Ako doživim stotinu
godina, znači da nisam zdrav…“ I to ga je na kratko trglo iz
napada panike, pa je izvukao olovku i tefter, i tu rečenicu odmah i
zapisao.
A onda je skupio snagu da ustane i ode, sav ukočen,
drvenast, kao i uvek.
I dok je izlazio iz kafane, dok se gegao
između stolova, i dalje je čuo smeh, ali su Milutin i njegov
prijatelj prestali da pričaju o njemu i već prešli na priče o
borbama na Afričkom frontu praveći se da znaju šta se dešava
tamo.
Ali Hinko Ajzler nije primetio jedno – da nisu svi
prestali da gledaju u njega, već da ga je jedna osoba pratila
pogledom bez prestanka i nešto zapisivala. Bio je to policijski
agent Milojko Minić, kome se naš glavni junak učinio sumnjivim.
–
Jovo, da li znaš ko je ovaj – upitao je konobara.
–
Naravno, naravno, gospodine Miniću. To je gosn Hinko Ajzler,
činovnik Ta-Te. Čest gost na ručku, redovna mušterija… – rekao
je konobar iako je mrzeo policajce. S razlogom, saznaće samo koji
mesec kasnije.
Policijski
agent Milojko Minić iz Minićeva nije voleo Jevreje. U stvari,
naginjao je ka mržnji prema njima. Nije bilo važno što u svom
rodnom Minićevu nikad nije ni video Jevrejina, a kamoli upoznao
jednog od njih. Pročitao je da su oni krivi za sve nedaće na
planeti i, iz nekog razloga, poverovao je u to. Valjda u skladu sa
duhom vremena, duhom zla koji je te 1941. već prolivao previše krvi
po Evropi.
Naravno, nije Milojko Minić iz Minićeva mnogo
pričao o tome, u državi mržnja prema Jevrejima nije bila baš
potpuno dozvoljena. Više se sve svodilo na tihi teror nad njima koji
će postati vidljiv već dva dana nakon misteriozne smrti Hinka
Ajzlera. Pre toga, znalo se koga bi policijski agenti, a posebno oni
iz Četvrtog odseka Opšte policije, kojima je i sam pripadao,
trebalo najviše da mrze – komuniste. Za njih su crveni bili pravo
zlo, izdajnici željni haosa, raspada prirodnog poretka i Kraljevine.
I dali bi sve za pobedu boljševizma. Jevrejskog boljševizma, već
tad su govorili neki policijski agenti poput njegovog šefa Božidara
Bećarevića.
Ta mržnja bila je glavni razlog što je on uopšte
primetio Hinka Ajzlera i njegov panični strah od ljudi. I što je
rešio da ga tih dana prati, da utvrdi koliku opasnost ovaj sumnjivi
i čudni Jevrejin predstavlja.
– Bilo mi je sumnjivo to što se
trgnuo na sasvim obično pitanje, pa onda pobegao iz kafane kao muva
bez glave. Znao sam odmah da nije čist i da sprema nešto – reći
će policijski agent Četvrtog odseka Opšte policije svom šefu dan
kasnije.
Ovaj će samo klimnuti glavom. Razmišljaće mnogo više
o sporazumu potpisanom sa Nemačkom i akcijama komunističkih
ilegalaca i informacijama koje je dobio o pripremama nereda na
ulicama i mogućem pokušaju vojnog udara. Neće Božidar Bećarević
zvani Boško ni zapamtiti ko je Hinko Ajzler, ni zašto ga je jedan
od njegovih agenata pratio. U oktobru 1949, kada mu se bude sudilo za
izdaju, pokušaće da neka imena koja je zapamtio iskoristi da se
izvuče pred sudom, tvrdiće da nikog nikada nije udario korbačem po
dlanovima, već da su to radili
drugi
ljudi. Njegovi ljudi, naravno, mada će mu to biti nebitno. Neće mu
uspeti.
Za
glavnog junaka naše priče Hinka Ajzlera naglo prekinuti ručak u
„Bajlonijevom kladencu“ postaće jedan od presudnih momenata.
Ponovo će, po ko zna koji već put, rešiti da se promeni. Da
postane jači, čvršći, otporniji na ljude…
– Ako doživim
stotinu godina, znači da nisam zdrav.
Nije znao zašto mu se ta
rečenica vrtela po glavi. Jeste da je od malena bivstvovanje na ovoj
bednoj planeti smatrao isključivo mučenjem, ali nije da mu se baš
žurilo da umre.
– Kad umrem samo ću nestati u ništavilu,
rastopiti se u beskonačnosti. Biće to najsrećniji dan u mom
životu, šteta što toga više neću biti svestan – reći će
Hinko Ajzler nekoliko puta svom doktoru.
Međutim, iako je želeo
da veruje u to, nije bio 100
odsto siguran. Možda najviše 92 procenta, jednom je sračunao
svojim činovničkim metodama. Ali ni to nije bilo dovoljno da tek
tako rizikuje. Jer Hinko Ajzler nikad ne rizikuje. Šta ako se ubije
i ode u raj, pakao ili bilo koju od stotina verzija sveta mrtvih,
pitao se. To ne bi mogao da podnese. A više ne bi bilo mogućnosti
da pobegne.
Međutim, pre nego što se vratio meditacijama o
zagrobnom životu, naš junak Hinko Ajzler bacio se na meditacije o
životu pre groba. Želeo je naš glavni junak da ga jednom oseti. Da
bez straha prođe ulicom. Da bez straha popriča sa nekim na ulici.
Ma dovoljno bi mu bilo da bez straha otvori oči kad se ujutru
probudi.
Od nekih kolega čuo je da je postoji jedna baba,
vlaška vračara, koja pomaže ljudima.
– Zna ta sve tajne ovog
i onog sveta. Nema kome nije pomogla – rekao mu je kolega Milenko
Tasić zvani Taja.
Nije mu baš verovao, ali je posle prekinutog
ručka čvrsto rešio da ode kod nje i proba da pronađe spas makar u
toj vlaškoj magiji.
Tako je naš glavni junak Hinko Ajzler
posle nekoliko sati lutanja ulicama i skrivanja od ljudi, stigao do
baba Ljume, tako se starica iz homoljskog sela Laznice predstavila.
Primila ga je u svoju radnjicu, sobu u nekoj poluraspadnutoj kući, i
počela da ispituje. Sve onako naivno, nenametljivo, kako to rade
najbolji poznavaoci ljudskih duša, najbolji prevaranti.
– Mi se
čini da ima jedan, vrljav, ovako baca nogu… Mi se čini da ti je
on nešto napravio. Je li tako? A vidim i neku, ima opasne oči,
ovakve, i usta… ona, da se smrzne um od pogled na njih. Je l‘
da?
Ali nije Hinko bio laka žrtva čak ni za iskusnu vračaru.
Nije odavao ništa lično. Nikad i nikom. Džaba su ga neki doktori
ispitivali do besvesti, nije pričao o bilo čemu osim o svom strahu.
I to tek toliko koliko je morao. I baba Ljuma se dugo trudila da
izvuče bar nešto od našeg glavnog junaka, ali jedino što je
zaista shvatila jeste da se naš glavni junak štrecnuo svaki put kad
bi se nasmejala. I to joj je bilo dovoljno da smisli pravi pristup.
– I kako ja da pomognem? Kako da te baba Ljuma zaštiti od tog
što ti se stalno smeje kao hijena? – rekla je ona.
Hinko
Ajzler se tada zaledio od straha. Pogledao je u babine oči, pa u
usta. Pitao se da li će sad da mu se smeje, da li je u dosluhu sa
nekim… I sve u njemu je vrištalo da pobegne, da zbriše iz
staričine kuće, pre nego što bude kasno. Ali rešio je da pokuša
po svaku cenu, pa šta bude.
– Moram da postanem jači, čvršći,
hrabriji… Moram da nađem snagu da izađem na ulicu svakog dana i
da se ne sklanjam kao miš. Da ne bežim kao da se plašim i
sopstvene senke. Postoji li neka amajlija koja to može da
uradi?
Baba Ljuma je, naravno, imala rešenje. Znala je šta da
mu kaže, znala je kako to da objasni, znala je i kakvu amajliju može
da mu proda. Nije, doduše, htela da otvori sve karte baš odmah.
–
Uf, uf, uf… To nije lako, duće Drakulj.
– Imate?
– Ja,
ja. Ima baba Ljuma pravu stvar. Futuć. Jeste li čuli kad za hajduka
Ivana Babejića?
– Babejića? To je beše onaj što je ubijen
pre nekoliko godina negde u Homolju?
Baba Ljuma je zadovoljno
klimnula glavom.
– Ajduk od koga se plašila cela zemlja. A,
bogamu, su ga se plašili i u Rumuniju i u Bugarsku. Strah i trepet
je bio za sve.
– Sećam se da sam čitao nešto o tome u
novinama.
Ali nije mi jasno kakve to veze ima sa mnom.
– Možda i nema.
Možda i nema, gospodine. Al` će da bude. Kad vam kaže baba Ljuma,
će bude. I će bude sve kako treba. Da ti kaže baba Ljuma, taj
Babejić je bio pravi Drakulj, vrag. I to takav da ga nije hteo
metak. Niko nije mogao da pobedi i ubije Babejića.
– Ali… Zar
nije ubijen na kraju? Čitao sam o tome u novinama. Čak je nedavno
uhvaćen i neki njegov saradnik, koji je priznao da je on ubio
Babejića.
– Ja, ja. Ubijen je… Il` se bar pričalo da je
ubijen. A ja sam čula da je disao, mada jedva, čak i kad su ga
bacili u raku. Upucan tu, tu i tu, ali je i dalje živeo. Gledao je
sve kao da zna šta su mu napravili. Toliko je snage bilo u Babejiću.
Nije duša htela da napusti telo nikako. I onda su ljudi uzimali
končiće s njegovo odelo i pramenovi kose da im daju snagu. To je,
dragi gospodine, najjača amajlija u celi naš kraj. Ta kosa
Babejićeva će vam da svu snagu koja vam treba, kad vam baba Ljuma
kaže.
– Kosa mrtvog hajduka?
Hinku Ajzleru je svašta
prolazilo kroz glavu pre nego što je došao kod vračare, ali ne da
će mu dati uvojak mrtvog čoveka. Mrtvog razbojnika. To mu je
delovalo bizarno. Kako da nosi deo mrtvaca sa sobom? Kako da se pravi
da je to normalno? Da ne vrišti pred svima i viče da u džepu ima
deo druge osobe, mrtve već skoro deceniju?
– Ja, ja. Pramen te
kose je sve što vam treba. Zna baba šta priča. Kosa ne truli s
mrtvima, jer je u kosu sva snaga čoveka. Ona ga prati i na onaj
svet. Evo, samo da dofatim to.
Vračara je ustala i otišla do
neke skrivene sobe, a onda se vratila sa kutijom. Bila je to stara,
izgrebana kutija kakvu bi baš svaka vračara koja drži do sebe
trebalo da ima, pomislio je Hinko Ajzler, glavni junak naše priče.
Kutija je delovala mistično, kao da u sebi krije tajne univerzuma.
Ili, tačnije, mračne tajne sveta.
– Evo ga. Pramen Babejićeve
kose – rekla je vračara i izvukla taj pramen dug koliko prosečan
kažiprst, a vezan crvenim končićem.
A onda je izvukla i jednu
malu, pletenu vrećicu, pa u nju stavila pramen kose, dodala zrno
kukuruza, puževu kućicu i nešto travki. Sve vreme je govorila
nešto na vlaškom, ali Hinko Ajzler nije imao pojma šta. Znao je
nekoliko jezika, ali vlaški nije bio jedan od njih. Možda je baba
Ljuma, pomislio je, zaista znala neku bajalicu koja otima snagu od
mrtvih i daje je onom ko amajliju nosi, a možda je samo ponavljala
neke dečje brzalice ili navodila sastojke nekog homoljskog jela.
Hinku Ajzleru bilo je svejedno. U „Bajlonijevom kladencu“ se
ponovo, stoti ili hiljaditi put u životu, osetio bespomoćno. I
rešio je da pokuša bilo šta samo da se to ne ponovi.
Kada je
završila bajanje, baba Ljuma je uzela iglu i konac i zašila
vrećicu, a onda je zakačila na ogrlicu od čvrstog konca.
–
Evo, gospodine, ova amajlija će vam da snagu za sve što želite.
Snagu i hrabrost da i sutra odete u rat ako, ne daj bože, zatreba. I
će se postara da se odatle vratite živi, kao što se i Babejić
vratio živ iz bugarsko zarobljeništvo.
– I šta sad? Gde ovo
da držim? Šta da radim sa amajlijom?
– Polako, gospodine,
polako. Sve će vam objasni baba Ljuma. Sve. Ovu amajliju će od sad,
pa do kraja sveta il` života, da nosite oko vrata, ispod košulje,
da bude u dodiru s telom. Jer tu je snaga Babejićeve kose. I ne
skidajte je nikad. Ni kad spavate, ni kad se kupate. Ne skidajte, jer
onda može da pukne fakatura. A to vam ne treba.
Vračara je
zatim uzela ogrlicu sa amajlijom i stavila je Hinku Ajzleru oko
vrata, pa amajliju gurnula pod košulju. Naš glavni junak delovao je
kao drvena statua. Toliko se izgubio kada ga je vračara dodirnula.
Pogledao je njeno lice da u njemu pronađe bar trag podsmeha. Ali
nije. Baba Ljuma je bila
profesionalac.
I čim je primetila da ga smeh plaši, svaki njegov trag gurnula je u
neku još mističniju kutiju i zaključala na narednih sat ili dva.
Mušterija je, za baba Ljumu, uvek bila na prvom mestu.
– Ovako
je nosim? – jedva je izustio Hinko Ajzler.
– Ja, ja. Samo da
uvek bude tu, uz telo. I sve će bude dobro. Ma neće se prepoznate
već kol’ko
sutra. Neće vam bude jasno otkud vam tolika snaga i hrabrost –
sigurno je govorila starica.
I glavni junak naše priče Hinko
Ajzler joj je poverovao. Ili je mislio da joj je poverovao jer mu je
bila neophodna slamka spasa. Kada je otišao od nje, a nakon što joj
je dao prilično novca, veliki deo ušteđevine, glavni junak naše
priče osećao se sigurnije u sebe. Prošetao je ulicama i skoro
nijednom nije pomislio da svi gledaju u njega, da mu se smeju. Činilo
mu se da je u raju, pa je uspeo da skupi snage i ode čak i do
bordela.
S druge strane, baba Ljuma je, nakon njegovog odlaska,
bila zadovoljna zarađenim novcem. I čekala je nove mušterije da im
predvidi budućnost ili da pravu amajliju. Naravno, ni jedno, ni
drugo nije zaista znala da radi. Da je videla budućnost, starica bi
znala da je amajlija koju je prodala Hinku Ajzleru, uvojak kose Ivana
Babejića, poslednja koju će prodati pred smrt. Imaće, zaista, još
nekoliko mušterija, gledaće im u pasulj i karte, pričati bajke o
budućnosti, ali nijednoj od njih neće reći da je samo nekoliko
dana ostalo do otvaranja vrata pakla. Nijednoj od mušterija neće
reći ni da će završiti u logorima smrti ili da će ih zaklati
ustaše ili četnici ili streljati ljotićevci ili partizani.
Naravno, da je mogla da vidi budućnost, baba Ljuma bi znala da i
nju čeka skori kraj i tog uskršnjeg jutra ne bi bila u svojoj kući,
već bi se vratila u homoljsko selo iz kojeg je i došla. Ali nije.
Bombe su pale i vračaru nisu zaštitile nikakve amajlije.
Glavni
junak naše priče Hinko Ajzler mislio je da se preporodio. Zaista je
poverovao da amajlija sa kosom mrtvog hajduka može da mu pomogne. I
pomogla mu je, kao što to često placebo ume. Ili su zaista na delu
bile neke nečiste sile. Glavni junak naše priče sad je smeo da
prošeta ulicom, nije više bio ograničen samo na skrivanje u svojoj
sobi na petom spratu zgrade u Kosmajskoj ulici, broj 30. Ili skoro
tajni odlazak na posao. Ne Hinko Ajzler, koji je patio od uobraženja
da mu se svak na ulici smeje, uspeo je da zaboravi na taj smeh koji
je postojao samo u njegovoj glavi i da konačno oseti život. Ili bar
ono što je većina ljudi smatrala životom.
I dok je šetao
ulicama Beograda, grada koji je nije još ni bio svestan da je osuđen
na smrt, na četiri godine smrti, i posećivao bordel i svoju
omiljenu Anicu, Hinko Ajzler je, prvi put u životu, počeo da pravi
planove. Nisu to bili veliki planovi, bio je svestan glavni junak
naše priče da ne može amajlija sa kosom mrtvog hajduka da mu
donese veliku budućnost. Ali on i nije želeo veliku budućnost. Bio
je svestan i da je svet u haosu, imao je dovoljno rođaka u Beču i
okolini koji su jednostavno nestali otkako se dogodio takozvani
Anšlus. Bio je Hinko Ajzler svestan i da Jevrejina u Evropi pod
nacistima ne čeka svetla budućnost. Čak ni u Kraljevini
Jugoslaviji, čiji korumpirani političari su upravo tih dana
pokušavali da nekako opstanu na brodu koji tone u nacistički mulj i
bili spremni da predaju sve, potpišu bilo kakav sporazum samo da još
malo ostanu na vlasti. Zato nije ni sanjao svašta naš Hinko Ajzler,
sanjao je samo malo vremena bez tuđeg smeha, bez straha. I još malo
lepih trenutaka sa Anicom.
Nije bilo važno Hinku Ajzleru što
nije znao ni kako se Anica preziva. Nije mu ni njegovo prezime
previše značilo, a kamoli njeno. Nije znao ni odakle je Anica
došla. Šta je volela ili mrzela. U kog boga ili bogove je verovala.
Baš ništa.
– Dobar dan, Anice – tako bi počinjao njihov
razgovor.
– Dobar dan, gosn Hinko – odgovorila bi ona.
–
Kako ste danas? – upitao bi on činovnički ljubazno.
– Kako
drugi hoće. Kako se mora. Kako ste vi?
Bilo je siguran da se
iza takvih reči krije neka muka. Nije mogao da zamisli da bi tako
nešto govorila neka gradska dama koja je u kupleraju završila iz
obesti ili prkosa porodici. Ali je zato mogao da zamisli mučan život
seoske devojke koja je sticajem nekih teških okolnosti stigla u
prostoriju sa crvenim fenjerima. U njegovoj glavi izrodila se cela
priča o prevari koja ju je koštala ugleda i naterala na bavljenje
takozvanim najstarijim zanatom na svetu. Naravno, čak je i Hinko
Ajzler negde duboko u sebi znao da sve to nije istina, da je to
romantična
bajka inspirisana filmom. Ali mu je i ta bajka bila dovoljna. Barem
prvih dana.
– Kako želite da obavimo posao, gosn Hinko? Bez
svetla, kao i uvek? Sve standardno? – to je bilo ono što bi ga Anica
pitala.
– Da, da. Bez svetla – odgovor bi uvek bio isti.
I
to je bila skoro sva komunikacija između njih dvoje. Hinku Ajzleru
je i to bilo dovoljno.
Istog dana kada je izjurio iz
„Bajlonijevog kladenca“, kada mu se činilo da je njegov život
gotov, i kada je posetio baba Ljumu, kada mu se činilo da se ponovo
rodio, posetio je i Anicu. A onda ju je posetio i sutradan, pa dan
kasnije. Bilo je to dovoljno da glavni junak naše priče oseti
bliskost sa ovom devojkom. Da mu se učini da tu ima nečeg više od
običnog odnosa između prodavačice ljubavi i mušterije.
Dok
je glavni junak naše priče Hinko Ajzler otkrivao telesno uživanje,
Beograd je ključao i spremao se da eksplodira. Iako dva događaja
nisu imala nikakve veze, u svojoj glavi ih je spojio policijski agent
Milojko Minić.
– Pokušao sam da saznam nešto više o H. A.
Niko nema nikakvih informacija. Svi u komšiluku znaju ko je on i da
je privatni činovnik, ali ništa više od toga. Svuda nailazim na
zid ćutanja. To samo dodano podstiče mišljenje da ovaj „Pinokio“
nešto krije i da je njegovo ponašanje, tipično ponašanje
zaverenika – zapisao je policijski agent u svoju beležnicu.
Čitao
je nekad davno da policijski agenti moraju da beleže sve, pa je to i
činio. Gotovo fanatično. Nije bilo slučaja na kojem je radio, a da
nije o njemu nažvrljao bar nekoliko rečenica.
– Ko je H. A.?
Zašto je tako čudan? Kakve veze ima sa Kominternom? – to je napisao
po dnu stranice, većim slovima.
Kada je pokušao da, po drugi
ili treći put, objasni enigmu Hinka Ajzlera svom šefu Božidaru
Bošku
Bećareviću, ovaj ga opet nije slušao.
– Ovaj Jevrejin se
ponaša čudno. Sav je drvenast, skoro kao onaj Pinokio iz filma,
čini se da jedva uspeva da razgovara sa ljudima. Krije se, stalno,
uvek je u senci, u mraku. Siguran sam da nešto radi sa crvenima –
rekao je Milojko Minić šefu.
Ovaj ga nije pažljivo ni
poslušao. Imao
je mnogo više briga, pristizalo mu je previše informacija o
spremnim neredima, državnom udaru, revoluciji… A nije imao nikakvu
predstavu šta treba da uradi, kako i zašto. Zato je samo klimnuo
glavom i rekao jedno tihi, neubedljivo:
– Dobro.
I Milojko
Minić, policijski agent Četvrtog odseka, nastavio je da prati Hinka
Ajzlera. Išao je tik iza njega ulicama Beograda, grada kome je već
bila izrečena četvorogodišnja smrtna kazna, i zanemarivao grupice
ljudi koje su sve glasnije i glasnije zahtevale raskid sporazuma
jugoslovenske vlade
sa Trojnim paktom.
Dve
večeri nakon posete baba Ljumi, Hinko Ajzler, glavni junak naše
priče, ušao je u kupleraj kočopernije nego ranije. Konačno mu
nisu smetali pogledi drugih gostiju, ali ni drugih devojaka. Nije se
više sramio prolaska kroz mračni hodnik čuvene beogradske kuće za
zabavu u Bosanskoj ulici. Već je ulazio polako, čak pomalo ponosno,
i išao pravo do svoje Anice na još jedno druženje.
I dok se
ona skidala u polumraku, Hinko Ajzler je rešio da uradi nešto što
mu je palo na pamet prethodne večeri.
– Anice, imam… jednu…
ideju – rekao je nesigurnije nego što je planirao.
– Da, gosn
Hinko?
– Imam ideju… Ne znam šta… bi… mislila – bilo mu
je teško da to izgovori do kraja. – …Kad bih… ti… dao…
–
Kažite, gosn Hinko – rekla je Anica kad je shvatila da je zastao i
da ne može da izgovori do kraja.
– Šta bi ti mislila… kad..
bih… ti… ponudio… da… prestaneš… da… radiš i udaš se
za mene?
Ovo poslednje je izgovorio zbrzano, gotovo u nadi da
nije čula. Čim su reči izletele, znao je Hinko Ajzler, glavni
junak naše priče, da nije trebalo da ih izgovori. I da nije bilo
šanse da Anica, devojka iz bordela čije prezime nije znao, pristane
na njegovu više nego pristojnu ponudu.
– Gosn Hinko? –
uzviknula je Anica iskreno iznenađeno.
Nije očekivala ovakvu
ponudu. Znala je Hinka Ajzlera već neko vreme. Godinu ili dve.
Svraćao je ovaj činovnik kod nje povremeno. Ranije jednom mesečno
ili jednom u dva meseca, ali poslednjih dana mnogo češće. Ipak,
on nikad nije pričao s njom, nikad nije ćaskao, nije s njom
razmenjivao bilo kakve informacije… Imala je mnogo mušterija i
neke od njih su volele da pričaju o svojim životima, ali i da čuju
ponešto o njenom. Međutim, Hinko Ajzler, glavni junak naše priče,
baš nikad nije izgovorio ništa više od protokolarnih rečenica. I
ona je bila ubeđena da taj visoki i ćelavi muškarav grubog pogleda
ne voli bilo kakvu bliskost. U skladu s tim mu je pružala i usluge.
– Da li bi se, Anice, udala za mene? – izgovorio je Hinko
Ajzler ponovo.
Već mu je bilo jasno da je pitanje pogrešno i
pokušavao je da u polumraku shvati da li Anica razmišlja o njegovoj
ponudi ili se suzdržava da nekako ne pukne od smeha. Znao je šta
njeno ćutanje znači. Znao je da je ćutanje najgori znak.
–
Gosn Hinko… – uspela je da izgovori Anica. – Pa vi se sigurno
šalite sa mnom.
I onda je Anica, više iz neznanja i želje da
ga opusti, prasnula u smeh.
A smeh je, to mi znamo, glavnog
junaka naše priče gađao u utrobu gore nego mač. Gore nego mač
natopljen otrovom, ako ćemo iskreno.
Smeh je u trenutku u
Hinku ubio svaku trunku samouverenosti koju je dobio kupovinom
amajlije. Zgazio ju je kao besni konobar bubašvabu u restoranskoj
kuhinji.
Sve oko njega se zaljuljalo i prvih minut, dva više
nije znao gde se nalazi. Niti šta sad treba da uradi.
Smeh je
odzvanjao. Toliko da je privukao i Aničine koleginice.
– Šta
se desilo? – pitala je jedna od njih.
Anica je samo odmahnula
glavom.
Prestala je da se smeje, ali je, bez obzira na to, njen
smeh odjekivao kroz lobanju našeg glavnog junaka. I u njoj je bio
jači nego u stvarnosti.
Hinko Ajzler je uspeo da se pridigne,
namesti sako i krene ka izlazu. Nije više imao snage da išta
izgovori.
A izgleda da je i Anica shvatila da više ništa ne
treba da mu kaže.
Dok je izlazio, glavni junak naše priče
čuo je kako objašnjava nekome da ju je zaprosio.
– Hahaha.
Kakva budala – izgovorila je ta osoba.
To je izazvalo salvu
smeha. I čovek koji je pratio od uobraženja da mu se svak na ulici
smeje, to nije mogao da izdrži. Ne taj stvarni smeh.
Pokušavao
je da ubrza, ali nije uspevao. Nije potpuno kontrolisao noge. Pokušao
je da zatvori oči, ali nije mogao da time otera svoje misli.
I
dok je glavni junak naše priče išao ulicom, naravno, pod budnim
oko Milojka Minića iz Minićeva, Anica je nastavila da radi. I to ne
samo to veče. Anica je nastavila da se radi i kada su nekoliko dana
kasnije stigli Nemci. Ti zli okupatori za druge su bili simbol smrti,
sejali su smrt na svakom ćošku i to toliko da ni decenijama kasnije
niko neće znati koliko su ljudi tačno ubili. Za Anicu oni su bili
simbol dobrog života.
Prvi dani rata jesu joj bili malo
naporniji. Mladići u čudnim uniformama, čiji jezik nije još
znala, navalili su u kupleraj u Bosanskoj ulici u buljucima. A nije
bilo lako zadovoljiti 20 ili 30 mladića punih snage za jednu noć.
Pogotovo ne ako bi je zaskočila dvojica ili trojica odjednom.
–
Halt! Halt, bre! – vikala bi madam Danka. – Halt, bitange, il’ će
sve pičke ovde da mi postanu ko šmirgla!
Stali bi ti mladići.
Ali samo na kratko. Sutra veče bi se opet vratili u velikim grupama
spremni da šmirglaju koliko god mogu. Rečeno im je da su oni viša
rasa, da su najmoćniji, najbolji, najjači… Većina njih je bila
ubeđena u to. I zbog takvih mladića punih snage prvi dani jesu
Anici bili naporni. Trebalo je to izdržati. Ipak, brzo se sve
promenilo. Salon u Bosanskoj pretvoren je u mesto za zabavu oficira,
a oni su tražili lepše i mlađe, mnogo mlađe, pa je prešla u
bordel u Majke Jevrosime. Tu je dobila knjižicu i poštovala
jednostavna pravila. Ona su joj i pomogla da se sa mušterijama
zbliži dovoljno da joj daju ne samo novac, već i brašno, ulje,
šećer… O tim danima još svedoči jedna fotografija nađena u
domu vojnika iz Frankfurta – Anica u običnoj seljačkoj odeći, sa
maramom na glavi i dojkom izbačenom kroz košulju dok se kraj nje
zadovoljno keze trojica mladića u nacističkim uniformama. Jedan od
njih ju je dve godine kasnije, negde na sredini rata, zamolio da
ostavi kupleraj, pa joj je iznajmio stan u centru grada. I pred celom
svojom jedinicom kleknuo je na kolena i zamolio je da se uda za njega
uprkos zabrani takvog braka. Pristala je, naravno. Međutim, vojnik
je poginuo u jednom napadu partizana, pa se Anica vratila u kupleraj
i tu ostala do kraja borbi u Jugoslaviji. Kad su stigli sovjetski
vojnici, nastavila je da radi svoj posao. Jednostavno, kao i uvek. I
niko je nije dirao, niti kaznio za kolaboraciju. Naravno, zauzvrat je
ocinkarila neke ljude po gradu, čula je kasnije da su
streljani.
Kazna je, ipak, Anicu brzo stigla. Neki od tih
„Rusa“, koji je u stvari bio Kazahstanac, preneo joj je veneričnu
bolest i umrla je u najtežim mukama. Tek u tom bunilu izazvano ko
zna kojim bakterijama ili virusima Anica se setila Hinka Ajzlera,
glavnog junaka naše priče, i njegove prosidbe. I za trenutak se
iskreno nasmejala, glasno nasmejala, tako da se Hinko Ajzler okrenuo
u grobu.
Ali
pre nego što je glavni junak naše priče završio u grobu, završio
je u svojoj sobi, na petom spratu zgrade u Kosmajskoj ulici, broj 30.
Tu se osećao dobro taman kao u grobu. Možda i gore. Navukao je
mračnu zavesu i legao na krevet. Pa je onda ustao i seo na pod. Pa
se naslonio na krevet. I tako u krug.
Nije mogao da se uspava
jer kad god bi zatvorio oči, video bi samo Aničin lik i čuo njen
smeh. I taj smeh bi se odmah udvostručio ili utrostručio. Čuo bi
smeh svih devojaka iz bordela. Možda i svih devojaka u Beogradu.
I
taj zvuk nije mogao da odagna, pa je pokušavao da ponavlja neku
mantru. Bilo šta. Prvo je pokušavao da se setih nekih pesmica koje
je učio kao dečak. Nije mu uspevalo. Uvek bi se setio početnog
stiha, ali ničega dalje. A onda je želeo da se seti neke davno
pročitane i dubokoumne misli. Ni to mu nije uspevalo. Njegov
činovnički um nikad nije uspevao da pamti takve stvari. Lakše mu
je bilo da se seti nekih formulara čije konstrukcije bi pisce
dubokoumnih misli zbunile više od matematike ili fizike.
I dok
je prebirao po mozgu tražeći pravu rečenicu koja bi bar na
trenutak zaustavila smeh, ludački smeh koji je čuo bez prestanka,
Hinko Ajzler, glavni junak naše priče, počeo je da pomišlja kako
će taj smeh čuti do kraja života. Možda i do kraja sveta. Ili u
večnosti pakla koja ga čeka.
– Beskonačno. Beskonačno će
mi se smejati – rekao je sebi.
A onda se zapitao koliko
večnost traje. Stotinu godina? Ili hiljadu? Milion? Koncept večnosti
odjednom mu je postao toliko stran da je za trenutak smeh nestao.
–
Ne mogu da zamislim milion godina. Tu brojku. Niti hiljadu njih.
Možda stotinu godina..
I
baš kad je rekao stotinu, vratila se ona rečenica koju je napisao
na papiru ko zna koliko puta.
– Ako doživim stotinu godina,
znači da nisam zdrav. Ako doživim stotinu godina, znači da nisam
zdrav. Ako doživim stotinu godina…
Mantra je počela da
deluje, smeha nije bilo dokle god je ponavljao tu rečenicu.
Naravno, čim bi za zastao, Anica bi se vratila. Anica i cela
njena družina bi se vratile. Još nemilosrdnije nego ranije. Nekad
bi mu i dobacivale uvrede, vređale ga zbog njegovog drvenastog
ponašanja, zbog straha koji je tako jasno demonstrirao…
–
Hahaha… Da se uda za tebe? Hahaha… Baš si prava muškarčina.
Hahaha… Muškarčina pred kojom sve žene padaju u nesvest…
Hahahaha… Pa zar baš ti, od svih muškaraca na svetu, da pomisliš
da smeš da je pitaš da se uda za tebe? Hahaha… Zar baš ti da
pomisliš da si dostojan? Hahahahahaha…
Dok
se Hinko Ajzler svađao sam sobom, ili, možda tačnije, sa
sopstvenim demonima, noć se pretvarala u dan. Sve
to vreme Beograd je kuvao, jedna grupa moćnika smenjivala je drugu
grupu moćnika, a i jedni i drugi spremali su se za smrt i pakao. I o
tome nisu imali pojma.
Najmanje o svemu tome, ipak, znao je
upravo glavni junak naše priče. Njemu su svi ti ministri i
premijeri bili podjednako daleki kao i svi drugi ljudi. Međutim,
policijski agent Milojko Minić iz Minićeva bio je ubeđen da on sve
zna. I da je njegovo čudno ponašanje, u stvari ponašanje
zaverenika. Agenta Kominterne, bez ikakve sumnje, koji priprema
haos.
I dok se u Beogradu dešavao puč, menjale se vlade,
savezi, dok se menjala budućnost, agent Četvrtog odseka Opšte
policije je, kao što često policijski agenti čine, potpuno
promašio sve i celu noć je neprestano stajao ispred zgrade u
Kosmajskoj ulici, broj 30, čekajući da vidi kad će Hinko Ajzler
nešto da uradi.
Hinko Ajzler, glavni junak naše priče i
privatni činovnik, nije uradio ništa. Osim što se skoro celu noć
pomerao iz jednog položaja u drugi. Ali kada je u cik zore izašao
iz sobe i zgrade u želji da bar na ulici na trenutak zaustavi Aničin
smeh, Milojko Minić nastavio je da ga prati očekujući susret sa
nekim zlim silama, vrhom Kominterne ili Sionskim mudracima, na
primer.
I pratio ga je dok je išao gradskim ulicama. Pa čak i
kad je seo u najmračniji deo „Bajlonijevog kladenca“ da
doručkuje.
– Standardan doručak, gosn Hinko? – pitao je
konobar Jova.
Glavni junak naše priče odgovorio mu je
klimanjem glave.
Nije bio sposoban za bilo kakvu komunikaciju.
I dalje je prebirao po glavi šta mu se desilo sinoć, pa nije ni čuo
radio i obraćanje mladog kralja Petra Drugog Karađorđevića.
–
… Za naš narod, odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku
vlast. Namesnici, koji su razumeli opravdanost mojih pobuda, odmah su
sami podneli ostavke. Moja verna vojska i mornarica… – govorio je
kralj Petar.
U stvari, tog 27. marta svi su mislili da im je
govorio kralj. Kasnije
će se ispostaviti da se javnosti uopšte nije obratio on već
izvesni kapetan korvete Jakov Jovović. Taj kapetan korvete zdušno
se tih dana borio protiv pakta sa Nemcima, toliko da je govorom na
radiju prekršio sve zakletve koje je kao oficir dao. Možda baš
zato što mu zakletve više ništa nisu značile, a možda i
jednostavno zato što je bio takav čovek, samo godinu dana kasnije
je u ime Nemaca i Italijana ubijao je žene i decu svojih saplemenika
u Bjelopavlićima. Uprkos svemu, preživeo je rat, a onda je kao
svako ko je izdao svoj narod i državu, to pravdao o dugim i
besmislenim pričama o patrotizmu. Ali to je već za neku drugu
priču. U ovoj našoj, pak, glavni junak Hinko Ajzler nije čuo
lažnog kralja Petra, ali ni komešanje malobrojnih gostiju kafane.
– Šta se ovo desilo, ljudi moji? – upitao je Aleksa Živić,
mladić koji nije znao mnogo toga, ali je imao mnogo snova. Svi oni
će biti obrisani kada padnu bombe nekoliko dana kasnije.
– Pa
kralj je preuzeo vlast – rekao je njegov prijatelj Velimir
Đukanović, perspektivni učitelj.
– Mladi kralj? Pa zar nije
on već imao vlast?
– Pa i imao je i nije je imao. Mlad je, pa
namesnici vladaju namesto njega.
– A zašto je sad preuzeo?
–
Verovatno nije hteo onaj pakt sa Nemačkom i Hitlerom. Oko toga se
ovih dana digla velika buka.
– Pakt sa Švabama? I ne treba nam
pakt sa njima. Švabe su mi ubile i jednog i drugog dedu, majku im
švapsku.
– Ne treba nam. Ali šta ako nas sad napadnu – rekao
je Velimir Đukanović.
Neko bi pomislio da su te reči bile
proročke. Ipak, bile su samo racionalne. Svi su znali da se taj rat
sprema. Mašinerija zla je živela od rata i samo je mlela sve pred
sobom. Racionalno razmišljanje će omogućiti Velimiru Đukanoviću
da preživi rat uglavnom daleko od borbi i da u jesen 1944. izabere
pravu stranu. I proživi fin život u novoj Jugoslaviji.
– Ma
nek napadnu Švabe. Oterali smo ih već jednom. I opet ćemo.
Hinko
Ajler ih nije slušao. Imao je većih problema od tih o kralju,
vlasti i Nemcima. Ali je jeo. I taman kada je završio, nove vesti
prekinule su program na radiju. To je čuo.
– Pomozi vam Bog,
braćo i deco svetosavska – rekao je patrijarh Gavrilo Dožić.
Ovog puta govorio je onaj koji je tvrdio da govori. – Hitam da vam se
javim. Da vas pobrojim i blagoslovim. Pred našu naciju je ponovo u
ove dane opet je postavljeno pitanje kome će se privoleti carstvu.
Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu
nebeskom, to je carstvo božje istine i pravde i narodne slobode. Taj
večni ideal nošen u srcima svih pravih Srba i Srpkinja, čuvan i
razgorevan u svetilištima naših pravoslavnih hramova i ispisan na
našim narodnim krstašima barjacima osvanuo je čist i svetao kao
sunce.
Hinku Ajzleru nije bilo jasno o čemu priča. Kakvim
barjacima i carstvima nebeskim. Sve to mu je zvučalo kao buncanje
koje je često čuo od ljudi u duševnim bolnicama.
– … Od
jutros je postao naš mladi kralj Petar Drugi Karađorđević, sin
viteškog kralja mučenika Aleksandra Prvog. Došao nam je potomak
vožda Karađorđa, onog vožda koji je podigao kosovski barjak za
slobodu balkanskih naroda. Bog pravde opet je čuo naš glas. Slava i
hvala Bogu – završio je patrijarh.
– Slava mu! – uzviknuo je
Aleksa Živić, pa ustao i prekrstio se.
Ustao je i naš glavni
junak, platio je račun i izašao iz kafane, a onda krenuo da nađe
mesto za skrivanje od ljudi. Računao je da je radni dan i da može
da krene ka Kalemegdanu, da razbistri misli, da uguši smeh koji se i
dalje prolamao kroz njegovu lobanju. Dok se penjao lagano, primetio
je nekoliko grupa ljudi. Bilo mu je to čudno u ovo doba dana. A onda
je primetio nešto još čudnije – svi ti ljudi gledali su u njega.
Gledali su u njega i smejali se.
– Hahahaha – bilo je jedino
što je čuo naš glavni junak.
Nije bilo važno što je taj
smeh postojao samo u njegovoj glavi. Niti to što ga te grupe ljudi u
stvari nisu ni primetile. Percepcija je bila važnija od stvarnosti.
I našem Hinku, ali i svim tim grupama ljudi.
– Živeo kralj
Petar II! – viknuo je jedan, ali ga Hinko Ajzler nije čuo.
Njemu
se činilo da mu se i on smeje, pa je pokušao da skrene u drugu
ulicu. U njoj je bilo još više ljudi i vikali su: „Bolje rat nego
pakt“, „Bolje grob nego rob“… I neke druge parole koje će se
vremenom toliko puta ponoviti da će izgubiti bilo kakvu snagu.
Glavni junak naše priče je i dalje čuo samo smeh. Bio je ubeđen
da svi ti ljudi gledaju samo u njega. I vatreni rojalisti, i
komunisti zbunjeni što ih prvi put niko ne rasteruje i ne hapsi, a i
žandarmi na konjima. Istina je bila da je samo jedan čovek zaista
gledao u njega – policijski agent Milojko Minić iz Minićeva, ali
u toj gužvi i on ga je izgubio iz vida.
Sluđeni Hinko Ajzler
gledao je kako mu se ljudi smeju sa svih strana i onda je nebo počelo
da se okreće, a asfalt da se diže. U jednom trenutku naš glavni
junak završio je na betonu, krvavog čela. Jedan od ljudi iz gomile
podigao ga je, ali se Hinko Ajzler otrgnuo i pobegao. Pobegao je
pravo u svoju sobu na petom spratu zgrade u Kosmajskoj broj 30.
Policijski
agent Četvrtog odeljenja Specijalne policije Beograda Milojko Minić
izgubio je svoju metu, svog osumnjičenog za moguće i nemoguće
zločine usred gomile na beogradskim ulicama i tek tad je shvatio da
se dešava nešto veliko i da mora da se javi na posao. Kada se
javio, bilo je kasno. Njegov šef Božidar Boško Bećarević bio je
očajan jer je u noći između 26. i 27. marta njegova struja
izgubila. On je bio jedan od onih koji su već godinama uspostavljali
dobre odnose sa Nemcima i Gestapoom, sarađivali, delili podatke o
opasnom delovanju Kominterne. Zato je preokret koji se dogodio
odbacivanjem sporazuma sa Rajhom za njega bio lični poraz. I za
njega, ali i za sve njegove saradnike poput Milojka Minića. U svom
tom haosu, naš antagonista je konačno zaboravio na našeg glavnog
junaka. Naravno, samo na nekoliko dana.
Hinko Ajzler je posle haosa na ulici otišao u svoju sobu na petom spratu zgrade u Kosmajskoj ulici broj 30 i iz nje više nije izašao. Glavni junak naše priče „patio je od uobraženja da mu se svak na ulici smeje“, pa je rešio da na ulicu više ne izlazi. Bila je to jedina odluka koju je mogao da donese. Zatvorio je zastore i legao na krevet osećajući i dalje tuđi smeh duboko u svojoj utrobi. I tako je ležao jedan dan, pa drugi dan, pa treći… Nije jeo, vodu jedva da je pio, a ustajao je samo da ode do klozeta.
Tokom tog ležanja u mraku, Hinko Ajzler je shvatio da više nema nikakvih razloga da živi, da ih, u stvari, nikad nije ni imao. Da je od ponoći 1. aprila 1904. u Našicama ceo njegov život samo agonija. A toj agoniji je, poverovao je naš glavni junak, konačno došao kraj.
Zato je činovnički pedantno skinuo izgužvani sako sa sebe, presavio ga i stavio na stolicu, a onda je iz fioke izvukao britvu. Kupio ju je odavno, od nekog brice iz okoline Prijedora, i uvek ga je dobro služila. Lako se oštrila i uklanjala je svaki trag brade. Sad je nameravao da njome ukloni sve tragove života. Podvrnuo je rukave sad već prljave košulje i počeo da reže vene. Duboko.
Ali krv nije izlazila.
Nije znao zašto.
Glavni junak naše priče nije znao kako je bilo moguće da britvom seče vene, a da iz tih vena ne izlazi krv.
Prebacio je britvu u drugu ruku, pa je presekao vene na desnoj.
Nije upalilo.
Nije.
I Hinko Ajzler, glavni junak naše priče, počeo je da gubi kontrolu. Bacio je britvu u zid, a onda se vratio u krevet.
Nije mogao da spava. Kao što mu to nije uspevalo ni prethodnih dana.
– Možda još nisam u grobu, ali jesam u paklu – napisao je Hinko Ajzler na jednom papiriću.
Kroz prozor je video da se dani smenjuju, ali nije znao više koji je dan. Posle nekog vremena ponovo je ustao i ponovo pokušao da britvom preseče vene. Ni ovog puta nije uspelo.
Tada je otišao do kutije s lekovima i iz nje izvukao luminol. Imao je jednu bočicu. I celu bočicu je sasuo u grlo. Znao je da to ne može da bude lepa smrt. Ali za njega, verovao je, bilo kakva smrt je spas. Međutim, smrt nije dolazila. Ni posle sat, dva. Sasuo je u sebe još jednu bočicu, pa još jednu. Ali sve su bile ćorak.
– Možda smrt ne sme da dođe po mene, možda je Bog rešio da me kazni životom, večnim životom. A možda su me apotekari prevarili. Bio sam im smešan, pa su mi umesto luminola dali običnu bezopasnu tečnost. I smeju mi se i dalje. Smeju mi se kao što mi se ceo grad smeje. Cela zemlja. Ceo svet.
Dan i noć su se opet smenjivali, a Hinko Ajzler nije znao šta da radi. U stvari, znao je šta treba da uradi, to je i radio, ali rezultata nije bilo. Nikakvih. I nije mu bilo jasno zašto.
Uzeo je kanap koji je imao u ormaru, vezao ga za gornje okno od prozora i obesio se. Glavni junak naše priče jeste u trenutku napunio gaće, to je bilo nešto što se dešava tokom poslednjeg trzaja, ali je onda samo visio, bespomoćno, i dalje svestan svega oko sebe.
– Možda smrt tako izgleda – pomislio je. – Možda i dalje misliš da si živ dok mozak ne istruli.
Kanap je pukao i Hinko Ajzler je završio na podu. Kada je uspeo da ustane, bilo mu je jasno da je i dalje živ.
Čitao je negde da ljudi kada skoče kroz prozor ili se obese, a prežive, tvrde da su se već prvog sekunda pokajali. On se nije pokajao. Nije se kajao ni posle britve, ni posle lumilola, ni posle vešanja. Bilo mu je samo krivo što mu samoubistvo ne uspeva. Niko nikad nije vodio statistiku o tome, pomislio je Hinko Ajzler svojim činovničkim mozgom, ali je verovatno bio prvi čovek u istoriji koji je pokušao da se ubije toliko puta i ostao živ. Naravno, nije baš bio u pravu. Kao Jevrejin, nije znao mnogo o Novom zavetu i priči o Lazaru iz Vitanije, koga je Isus oživeo i tako osudio na večni život uprkos brojnim samoubistvima tokom hiljada godina. Ali to je već druga priča. Ispričana, doduše.
Glavni junak naše priče skinuo je odelo sa sebe. I tek tada je primetio da oko vrata i dalje ima amajliju koju mu je dala baba Lumja.
– Baba mi je rekla da mi je dala kosu mrtvog hajduka. Kosu Ivana Babejića. „Bio je pravi vrag taj Babejić, metak ga nije hteo, niko nije mogao da ubije Babejića“. Tako mi je rekla, sećam se. „Disao je i nakon što je izrešetan, disao je i kad su ga bacili u raku“. I to mi je rekla, a ja nisam shvatao. Nisam ništa shvatio. Videla je ta baba da želim da umrem i rešila je da me ismeje, da me onemogući u tome. „Nije htela duša da mu napusti telo, nikako“. I to mi je rekla, prokleta baba.
Hinko Ajzler je tek tad uzeo amajliju i strgao je s vrata.
Ljudi koji ne veruju u neobjašnjivo, pomisliće da je sve ovo laž. Samo još jedna izmišljena priča Andrije B. Ivanovića. Ali nije. Baš kad je bacio amajliju kraj natkasne, Hinko Ajzler pao na krevet ko pokošen. Krv je počela da lije iz vena, luminol mu je zgrčio stomak, a onda je ostao bez vazduha.
I glavni junak naše priče, verujte mi, istinite priče, konačno je ispunio san i iz ovog sveta otišao u ništavilo.
Za njim niko nije zaplakao, niti tugovao. Niko na njega nije ni pomislio. Osim, naravno, policijskog agenta Milojka Minića. Antagonista naše priče posle haosa zbog demonstracija i svih preokreta koje je to nosilo, setio se baš našeg glavnog junaka. Zapitao se da li je ovaj dobio nova naređenja od Kominterne i kakav li sad pakao sprema. Kada je otkrio da Hinko Ajzler nije danima napuštao svoju sobu na petom spratu zgrade u Kosovskoj broj 30, Milojko Minić je zakucao na njegova vrata. Ubrzo ih je i obio, a onda pronašao prizor koji smo već opisali na početku – leš Hinka Ajzlera u krevetu i dokaze nekoliko samoubistava.
Našao je i amajliju, koju je strpao u džep pre nego što je pozvao dežurnog pisara Drugog kvarta Dušana Markovića. Nije znao zašto je to uradio. Neko će reći da je u pitanju bila sudbina.
Policijski agent Milojko Minić iz Minićeva poginuo je, nekom ironijom iste te sudbine, baš na dan kada su Nemci, kojima je pripremao put za delovanje u zemlji, stigli u Beograd. Kada su bombe pale na grad, jedna od njih, pogodila je Glavnjaču, ozloglašeno sedište policije i zatvor. I to kada je policijski agent Milojko Minić iz Minićeva čučao u klozetu i napinjući se izbacivao otpad iz tela. Bomba je raznela veliki deo zgrade, a na njega se srušio krov i bacio ga pravo u govna svih onih ljudi koje je mučio u toj istoj zgradi. I, verovatno zahvaljujući nekoj neobičnoj kosmičkoj pravdi, u džepu je još čuvao uvojak kose Ivana Babejića, koji je našao kraj Hinka Ajzlera, pa kada je upao u govna, policijski agent Milojko Minić nije mogao odmah da izdahne, već se mučio satima, a možda i danima. Sanjao je o bočici luminola, kakvu je ispio Hinko Ajzler, ili o onoj omči kojom je glavni junak naše priče pokušao da se obesi, ili o britvi, ali za njega nije bilo spasa. Osim konačnog gušenja u govnima, gde je smrt, posle nekoliko nedelja, kada je amajlija sama otpala iz džepa, dočekao kao blagoslov.
Da je mogao da vidi taj prizor, Hinko Ajzler bi se možda nasmejao prvi put u životu.
Verovatno i ne bi.
Priča “Smeh” Andrije B. Ivanovića je deo
rukopisa u nastajanju “Uvojci iz pakla”.
Svaka čast!