Prizivao sam moga boga
ali on mi nije pokazao svoje lice.
Molio sam se svojoj boginji,
ali ona nije čak ni glave digla.
– Spev o stradajućem pravedniku
Silikonska lepotica na mom zidu odavno je jedino što me zanima. Volim to savršeno, božansko telo, monstruozne obline, taj fabrikovani izgled… Koliko puta sam samo osetio neviđeno zadovoljstvo gledajući poster na kome je Ona utegnuta u kožne pantalone, a prelepe dojke štrče kao da su jedino bitno na ovoj planeti.
Da. Odavno u mom svetu ne postoji ništa sem Nje. Budio sam se i uspavljivao gledajući poster. Po čitav dan posmatram jednu sliku. Ustajem samo kad moram, pokazujući prirodi da je jača od moje volje. Ne jedem, ne pijem. Verovatno bi svako ko pređe prag mojih vrata bio iznenađen smradom. Ali niko nije prelazio taj prag, a ja smrad nisam osećao. U mom samonametnutom egzilu on je bio nebitan.
* * *
Jednog dana lepotica s postera se pomerila. Nije to bio značajan pokret, ali sam toliko navikao na njeno telo, na pozu u kojoj se nalazila, da nije moglo da promakne.
Da li sanjam?
Uštinuo sam se.
Ili sam jednostavno poludeo?
Nije ni važno. Nastavio sam da gledam. Pun nade.
* * *
Onda se desilo. Glavu je blago pokrenula u stranu i prelepim zelenim očima pogledala k meni.
Želudac je zatitrao, a krv udarila u glavu. Kapljice znoja orosile su čelo, telo je zadrhtalo. Kakav prelep osećaj straha, uzbuđenja, ljubavi… All in one.
– Gde si do sad? Dođi.
Da, njene usne su se pomerile. Njen prelepi glas je prostrujao kroz vazduh. Ali i dalje nisam mogao da verujem da se to dešava. Da su se snovi ostvarili.
– Molim? – jedino sam tu reč uspeo da izgovorim.
Valjda su nas to naučili još kad smo bili klinci. A kao klinac sam se i osećao. Kao osnovac koji prvi put razgovara s ribom na koju se loži i pokušava da kaže nešto, ali reči ne izlaze. Ne one koje je danima pripremao.
– Dođi – ovoj tihoj zapovesti nisam mogao da odolim.
Prišao sam posteru i posmatrao je s nevericom. Ona više nije bila slika na zidu. Bila je živa. Kada je ruka prešla u moj svet bio sam siguran da nisam poludeo. Celog života sam sanjao da dodirnem takvu ruku – nežnu, dugih elegantnih prstiju i negovanih noktiju. Odmah sam poželeo da zagrebe po mojim leđima i ostavi trag nekontrolisanog uživanja.
– Uskači – prekinula je maštarenje najlepšim glasom koji sam ikada čuo.
Učinilo mi se i da su se čudovišne dojke podigle. Da su nabrekle od želje za mnom. Nisam mogao da izdržim. Život ili smrt, besmrtna duša… Ništa od toga nije bilo važno. Sve bih prodao za ovaj trenutak. Čak i da je Ona Lucifer lično.
Dodirnuo sam dlan, dlan boginje. A onda sam poleteo.
* * *
– Gde sam?
– U svetu koji ne postoji. U svetu svoje mašte.
Ležao sam na zemlji, hladnoj i tvrdoj, i ona nije delovala nestvarno. Ni Ona nije delovala nestvarno. Kožne pantalone stajale su joj bolje nego na slici. A dojke… Bila je lepotica od krvi i mesa. Najlepša i najzgodnija žena koju sam ikada video.
* * *
Dogodilo se ono o čemu sam oduvek maštao. Prišla mi je i poljubila me. To me je ošamutilo. A kita je postala čvršća nego ikad. Imao sam utisak da bih bio u stanju da razbijem staklo njome. Sada je postojao samo jedan cilj: da uđem u Nju. Da prodrem što jače i dublje mogu.
Nisam želeo predigru. Ovaj trenutak sam očekivao celog života. Nije smeo da mi izmakne. Proboj ili sudnji dan!
Spustio sam pantalone koje su joj stajale kao da su napravljene za nju i okrenuo je. Želeo sam da je ovaj put, prvi put, uzmem otpozadi. Da u nju uletim kao divlja životinja, kao osvajač. Mada smo oboje znali da to nisam bio…
* * *
Polako sam upoznavao njen svet. Šetali smo kroz ogromnu baštu i beskrajne hodnike. Sretali smo ljude koji su bežali od Nje, ali i one koji su joj se klanjali.
– Dita, samo još jednom, molim te! – vikao je jedan.
– Beži od mene! – urlao je drugi dok je nespretno trčao, padao i pokušavao da se podigne.
Nisam se plašio da će mi je neko od njih oduzeti. Delovali su kao mumije čije sam slike viđao u enciklopedijama. Njihov životni elan bio je isceđen. Njihova energija nestala je ko zna kada.
– Kakav je ovo svet? – pitao sam.
Delovalo je kao umesno pitanje, ali nije me mnogo zanimalo. Zar je bilo šta bilo bitno sada kada sam mogao da je imam u svako doba dana i noći.
– Sličan je onom u koji je pobegla malena Alisa. Neki ga zovu Valhala, drugi Raj, treći Dženet… Ima ih koji tvrde da je ovo Pakao, Had… On je inspirisao sve ove projekcije. I još mnogo, mnogo drugih za koje verujete da su nastale u vašem ljudskom mozgu.
– Našem ljudskom mozgu? A šta si ti?
– Zar je bitno?
I nije. Lepši odgovor od ovog praćenog smehom mi nije potreban. Dokle god mogu da uživam u pravoj lepoti.
* * *
Vrata pored kojih smo prolazili bila su drugačija od onih u mom svetu. U nekoj knjizi davno sam pročitao zanimljivo pitanje: „Kako opisati šoljicu za kafu?“ Nisam mogao da je opišem. Tako ne bih nikad uspeo da opišem ni ona vrata koja sam tamo video. Ne njihovi oblik ili boju. To mogu. Ali ne njihovu suštinu. Naizgled, obična drvena vrata nalik onim u mom svetu bila su neka vrsta prolaza između svetova.
Tamo si kroz vrata prelazio u drugu prostoriju, ovde je to bio drugi svet. Bile su to različite komore, s različitim pravilima. Na nekim vratima stajali su natpisi, na drugima crteži nalik dečjim. Kroz neka vrata sam prošao. Kroz neka nisam smeo.
Sve to me gotovo nije ni zanimalo. Bilo je bitno jedino da još koji put proburazim on božansko telo. Pre nego što čarolija prestane.
* * *
Bio sam oslonjen na drvo, a Ona je klečala preda mnom i oblizivala moju kitu. Kresnuo sam je stotinu puta. Jebao sam je u svim pozama. Nabijao lagano i brzo, divljački…
Počelo je da gubi svoju draž.
Pušila mi je, ali to više nije bilo to. Čvrstina se smanjila i znao sam da Ona to oseća. Nije bilo ni važno, mislio sam.
Ali bilo je važno.
Pogledao sam nadole i ugledao boru na čelu. Počela je da stari. Počela je da gubi lepotu kojom me je opčinila.
– Moraš da me obožavaš. Ništa drugo nije bitno. Nemoj da budeš kao ostali – ustala je i poljubila me.
Golim grudima dodirnula je moje.
– Ostali?
– Ostali koji su mi prineli žrtvu. Bila je mala. Nedovoljna.
– Kakvu žrtvu? – pomerio sam se od nje.
Šta je želela? Video sam one bednike. Možda su to postali. Da li to i mene čeka?
– Moraš da me obožavaš, to je sve. Dok me obožavaš, ja sam najlepše biće koje postoji. Ja sam BOGINJA LEPOTE.
Shvatio sam!
– U suprotnom, gubiš tu lepotu, trošiš je…?
Poljubac naboranih suvih usana bio je potvrda.
– Pusti me!
Gurnuo sam je i potrčao.
* * *
Želeo sam da pobegnem iz tog sveta. Otvarao sam jedna vrata za drugim, gutao prah i tablete koje su mi nudili, jeo meso divljači… Želeo sam da preživim. Prvi put posle mnogo vremena osetio sam se živo.
„No laughter, no water“, jedino taj natpis mi je privukao pažnju. Otvorio sam vrata i pogledao: izgledalo je kao da je to svet iz kojeg sam pobegao. Zakoračio sam i ušao u školsku učionicu. Video sam gomilu klinaca kako se smeju i klanjaju devojkama u belim mantilima.
A voleo sam devojke u belim mantilima.
Prišao sam jednoj. Prelepa crnka bujnih grudi i oblina kakve su ovi klinci sanjali. Ni ja nisam bio bolji.
– Šta je ovo – upitao sam, a onda sam pogledao te crvene usne kako se otvaraju i izgovaraju reči mog jezika. Bile su to senzualne usne. Voleo bih da sam mogao da ih poljubim, ali to nije bio svet iza postera. Snovi se nisu ostvarivali tako lako.
– Đaci daju krv i dobijaju tri dana slobodno. Zaista jure da to učine. Nama je krv dobrodošla, njima način da pobegnu s časova.
– Da li ja mogu da dam krv?
– Naravno.
Video sam bljesak u njenim očima i sjaj očnjaka koji samo sekund pre toga nisu bili toliko dugi. Baš u trenutku kada nisam želeo da se završi.
—————————————————-
Priča “Poster” ranije je objavljena na sajtu Art-anima (http://www.art-anima.com/radovi/4-proza/848-poster).