U dimu jednog
krimskog kafića,
između nauljenih Tatara
i stolova sa
nargilama,
sreo sam čoveka
koji je želeo da bude
ratnik.
Kombatant, rekao je.
Neki novi Ares.
Upoznali smo se dva dana ranije,
slučajno,
i razmenili par reči
kraj crne zastave sa mrtvačkom glavom,
pa me je izljubio kao brata
a onda mi je,
uz pivo,
otvorio dušu.
Pričao mi je o
poslu od kojeg je pobegao.
nije više želeo da bude rob,
rekao
mi je.
To je bilo nešto što sam mogao da shvatim,
pa sam
samo klimnuo glavom.
A on je nastavio:
pričao mi je o
mukama sveta,
i načinima da se
taj isti prokleti svet
spase.
Jedino što nije želeo da priča,
bile su avanture iz prethodnog rata,
kada je nosio uniformu
negde u Gruziji.
Ipak, posle dovoljno piva, rekao je jedno:
da je bio u automobilu
na koji je pucala artiljerija
i preživeo je.
Bog me voli,
rekao
je iskreno.
Bez trunke sumnje,
Zato se sada ne
plašim
ovolickih pištolja,
Bog ima plan za mene.
U dimu tog krimskog
kafića
sa grupom kozaka ispred vrata
i nauljenim
Tatarima
i nargilama oko mene,
sreo sam tog kombatanta
i
iz nekog razloga,
uspeo sam da ga shvatim.
Nekoliko godina kasnije,
ponovo je našao posao
i postao rob
ali su mu dozvoljavali da jednom nedeljno
maršira u uniformi,
okači ordenje
i priča o danima slave.