Moram da skupim još četiri dolara!
To nije mnogo kada ih imaš,
ali je i previše kada ih nemaš!
Paja Patak
Gledajući niz ulicu video sam nešto zanimljivo – cupi bez premca. Prava ribetina. Guzova koji bi podigli i mrtvu kitu, dojki spremnih da udare sunce dok prejako prži. Usne idealne. Nos sladak, prćast. Pogled koji obara.
Onda je ta idealna žena nestala iz mog vidokruga, pa mi nije jasno zašto sam je spomenuo. Nema nikakve veze sa pričom, a pravila pisanja nalažu da nešto što nema veze sa tokom priče ne bi trebalo ni da se pominje. To kažu mudriji. Ali bilo je jače od mene.
Ipak, bitno je da se nekoliko dana pošto sam video tu ribu (a to se teško zaboravlja) desilo nešto bitno za priču. Na kiosku, u zabačenom delu grada, rešio sam da kupim jednu od onih greb–greb srećki. Dao sam 50 dinara, izabrao jednu, a zatim se prekrstio i novčićem od dva dinara (ni ovo verovatno nije bitno) izgrebao. Dok mi je srce lupalo ubrzano, a um iščekivao tri jednake brojke desilo se nešto što nisam očekivao – pojavila su se tri crteža Paje Patka.
– Dobro veče. Dobio sam tri Paje Patka. O čemu se radi? Šta to znači?
– Ne znam, gospodine. Na spisku ne postoji tako nešto. Jeste li sigurni da ste dobro videli?
Pogledao sam ponovo.
– Jesam. Sto posto. Pogledajte.
Matora prodavačica sa tri seda pramena u crnoj kosi skinula je naočare i pogledala me ledenim sivo–plavim očima. Takve oči sam zamišljao čitajući avanture Doka Holideja kao dečak. Strah je prostrujao mojim telom, a ledeni znoj oblio leđa. Znao sam da moram da se povučem ili će sudnji dan doći pre vremena.
– U pravu ste. Tri Paje Patka. Mada nisam sigurna da je to prava konstrukcija. Mislim da lično ime ne može da ima množinu. Bez obzira što je u pitanju ime junaka iz crtanog filma. To bi trebalo pitati Klajna. On sigurno zna. Usput, ne kaže se sto posto već sto odsto. Nije PO STO nego OD STO. Stoti deo. Shvatate?
Želeo sam da pobegnem. Te sivo–plave oči sekle su pravo kroz moju dušu. Ipak, znao sam da mi ta srećka pripada. I šta god da sam dobio, bilo je moje. A to je bio prvi put u životu da sam bilo šta dobio na lutriji.
– Svakako. Znate, žurim. Moram nešto da uradim kući. Imam neke obaveze.
Pružio sam ruku da uzmem srećku. Ali…
– Ne kaže se: moram nešto da uradim kući. Kod kuće. Moram nešto da uradim kod kuće. Ne dativ, lokativ. Osim ako ne radite nešto samoj kući.
– Pa da, upravo kući i radim. Krečim je.
Pokušao sam da se izvučem. Zgrabio sam kartončić i okrenuo se spreman da ubrzam čim podigne glavu.
Te večeri nisam video nijednu dobru ribu pa sam se pred spavanje pozabavio mislima o onoj s početka. Naravno, i još ponečim, ali to sigurno ne bi trebalo da uđe u priču.
Ujutru sam se probudio, ispišao, umio, stavio srećku u džep i krenuo u direkciju Lutrije Srbije. Nešto sam dobio i nisam želeo da to ostane kod njih. Pripada mi, prema svim pravilima univerzuma.
– Dobar dan. Vidite, juče sam kupio jednu srećku i izvukao sam tri glave Paje Patka. Zanima me šta to znači. Niko nije znao da mi odgovori na kiosku. Da li neko ovde može da mi pomogne?
Žena na portirnici (koja, usput, nije imala neke sise, a ni usne koje izazivaju, dupe nisam mogao da vidim) pogledala me je i u očima joj je nešto zablistalo. Ne znam kako bih drugačije to opisao. Mada, iskreno, nikad nisam video oči koje blistaju.
– Gospodine direktore, stigao je. Gospodin koji je dobio Paju. Evo odmah.
Spustila je slušalicu.
– Gospodine, treći sprat, kancelarija 31.
Klimnuo sam glavom i pošao uz stepenice. Milion misli je proletalo kroz moju glavu, ali nijedna od njih nije bila bitna. Barem ne za dalji tok priče.
Kada sam konačno stigao do vrata sa brojem 31 zakucao sam.
– Uđite!
Preda mnom je stajao muškarac tridesetih godina, možda i četrdesetih, nikad to nisam umeo da ocenim. Razlike su katkad izuzetno male. Pogotovo kada sede već prošaraju kosu. Stajao je, visok i krupan, i ljubazno se smešio.
– Stigli ste. Baš mi je drago. Ovo je jedan od najlepših dana u mom životu. Vi ste prvi dobitnik naše nove nagrade. Želite li šta da popijete?
– Ne, hvala. Mene zanima šta sam to dobio.
– Vidite, dobili ste nešto što mnogi sanjaju, dobili ste – tu je zastao maestralno, kao da neka televizijska kuća prenosi snimak izvlačenja – jednu noć sa Pajom Patkom.
Iskreno, nisam baš najbolje shvatio to što mi je rekao, pa sam mu to i rekao.
– Ne razumem.
– Vidite, istraživanjem sa ozbiljnim i reprezentativnim uzorkom stanovništva otkrili smo da većina ljudi sanjari o tome da ima seksualni odnos sa Pajom Patkom. Valjda zato što se stalno šeta bez gaća. Čini se da to i te kako uzbuđuje većinu ljudi. Zato smo, ekskluzivnim ugovorom, omogućili nekima da te fantazije i ostvare. Doveli smo Paju Patka da, onima koji izvuku tri njegove slike, bude seksualni rob cele noći.
Pomislio sam da još spavam. Da sam u paralelnoj dimenziji.
– Znate, stvarno nikad nisam sanjao da karam Paju. Ako već moraju da budu crtani junaci, mogle su to da budu neke seksi devojčice iz anima, možda Tila, Ejpril Onil, Šira… Znate, na njih se ja palim. Paja Patak me ne uzbuđuje.
– Ali… To nije moguće. Mi imamo ugovor sa Pajom. A junakinje iz anima su uglavnom mlade da biste sa njima smeli da stupite u seksualne odnose. Čak ne biste smeli da razgovarate o tome. To je pedofilija. Bolesno.
– A ovo nije?
– Nije. Ovde se radi o odraslim jedinkama koje imaju potpuno pravo da odluče šta žele.
– E, pa vidite, ja sam odlučio – ne želim da se kresnem sa mister Pajom. Možda mi je ovo prva nagrada u životu, ali radije bih je se odrekao.
– Ali to će slomiti Pajino srce.
– Šta da mu radim. Kresnite ga vi u moje ime. A meni dajte 50, 100 evrića i to je to.
– Ne, to morate vi da uradite. U ime svih nas iz 70 i neke, države, naroda, čovečanstva… Nemoguće da niste imali seksualne fantazije o tome. Istraživanja jasno pokazuju…
– Nisam i ne zanimaju me istraživanja.
– Ali zanima vas Paja. Egzaktnim metodama ispitivanja ciljane publike otkrili smo da kupce lutrije zanima seks sa Pajom.
– Ne. On je patak. Životinja, i to muška. Verujte mi, stvarno ne želim da budem sa njim.
– To nije u redu. Povredićete njegova osećanja.
– Saopštite mu to fino. Nisam perverzan.
– Ne radi se o tome da li ste perverzni, već da li ste korektni. Zašto diskriminišete Paju samo zato što je različit od Vas. To nije fer.
Ustao sam spreman za spektakularan izlazak. Jebalo mi se više za sve ludake ove planete.
–Ti si rasista i fašista, homofob koji mrzi životinje – prešao je na ti pokazujući koliko ga nervira moj stav. – Takve kao ti bi trebalo zatvoriti. A ne dozvoliti vam da budete glavni junaci glupih priča. Junak danas ne sme da bude politički nekorektan. Ne sme nikog da mrzi, pogotovo ne osobe različite seksualne orijentacije ili različitog porekla. A ovde je to slučaj.
– Dobro, mogu li ja da idem. Vi kresnite Paju. A mene ostavite na miru. Ne želim nikoga da kresnem, osim možda onu malu sa početka priče. Ali to nije bitno.
– Ako nije bitno zašto to stalno spominješ. Stalno očekujem da se desi nešto vezano za tu ribu. Ne možeš da počneš priču nečim tek da bi je počeo. Postoje pravila. Puška koja se pojavljuje…
– …U prvoj sceni, u trećoj mora da opali. Znam, ali to me trenutno ne zanima. Ja sam glavni junak, i pripovedač. I ne moram da poštujem pravila, ako neću.
– Moraš. Svi moraju da poštuju pravila. Ne zbog samih pravila, već da bi ispričao priču tako da ne zamoriš čitaoca.
– Ma, ta pravila su, svakako, prekršena odavno. Uopšte mi nije jasno zašto se toliko godina posle, primera radi, Beketa ili Joneskua mnogi uopšte i drže tih pravila.
– Zato što su to dobra pravila. Smislili su ih mudriji ljudi. Ti i tebi slični ne zaslužuju ni da čitaju takva dela. Izlazi odavde! Rasisto! Fašisto! Mučitelju životinja! Samo na svoje zadovoljstvo misliš. I na sisate ribe koje su tu da nas zbune! Beži!
Naravno da sam pobegao. Ne volim kada me optužuju. Imam pravo da mrzim koga hoću. A mrzim mnoge. U stvari, mrzim sve. Ne diskriminišem. Erogene zone i njihove boje apsolutno nisu važne u tome.
Dok sam izlazio iz grade nisam čuo nijedan zvuk. Kao da je sve zamrlo. Kao da su svi bili ljuti na mene.
I taman kada sam se našao na ulici začuo sam kreštavi glas iza sebe.
– Mister, vi mene ne želite?
Okrenuo sam se. Bio je to Paja Patak. Isti kao u crtaćima, samo što je o pojasu imao revolvere teškog kalibra. Iskreno, nije mi bilo baš najjasnije kako se uopšte našao u ovom svetu. Crtani junak na ulici, među ljudima?
– Ne, izaberi nekog drugog, brate.
Pokušao sam da se okrenem i odem, ali osetio sam miris prerije. Iako ga nikad ranije nisam osetio, znao sam da je baš to miris prerije. Tako sam ga zamišljao čitajući knjige Karla Maja. A pošto ni on nije znao kakav je zapravo miris prerije, problema nije bilo.
– Mene niko ne odbija.
– Nisam naoružan – setio sam se rečenice kojom se u vesternima odbija borba. Kao Ajk Klenton veče pre okršaja kod OK korala.
– Jesi.
Nažalost, to nikad ne upali. Bio sam naoružan. Nisam to ni primetio, ali i ja sam o pojasu imao jedan revolver. Verovatno nisam obratio pažnju kada je trebalo, u prvoj rečenici. Ili kad sam se oblačio. Mada, moguće da ga nije ni bilo. Ima u pričama takvih nelogičnosti. Pogotovo u onim napisanim prema pravilima zanata. Ova to nije bila, pa nije bilo ni problema.
– Poteži prvi. Ja neću.
Paja je imao ledene oči. Crne i ubilačke. To nisam ranije primećivao. Ni u jednom crtanom filmu. Ipak, sad sam gledao pravo u njih. Brzi revolveraši, toga se dobro sećam iz romana o avanturama kockara tuberana zvanog Dok Holidej, ne pokazuju kada će da potegnu bilo kakvim trzajem tela, već trzajem u oku.
Paja je potegao teške revolvere velikog kalibra. Neverovatnom brzinom. Brzinom koja bi iznenadila sve prisutne u salunu, da smo se nalazili u nekom salunu. Ali nismo. Bili smo na ulici.
Ipak, pošto sam odavno izabrao da pišem u prvom licu morao sam da budem brži. To su bogovi, Bog ili neko drugo biće zahtevali od mene. U suprotnom ne bih nikad završio ovu priču. Jednostavno nisam imao drugog rešenja. Da sam pao i umro, priča bi ostala bez kraja. Da napišem: Metak me je pogodio u srce i pao sam na pod, ne bi bilo dobro, u vazduhu bi ostala da vise mnoga pitanja. Ako pitanja mogu da vise. (Proklete jezičke nedoumice!) Čitalac bi pitao kako sam to napisao ako sam već pao na pod sa metkom koji je prošao kroz moje srce. I imao bi razloga za to. Ovako je bilo lakše.
Metak iz njegovog pištolja je poleteo, ali samo delić sekunde ranije metak iz mog revolvera se zario u njegovo telo i perje se razletelo po ulici, a plavi mornarski kaputić je oblila krv. Paja je pao.
– Kakva brzina!
I ja sam bio na zemlji. U prašini. Skočio sam pokušavajući da izbegnem metak.
– Da, nisam ni video kad je izvukao pištolj!
Okrznuo mi je levu nadlakticu. Nije bolelo. I da jeste morao sam da ustanem. To se zahtevalo od pobednika.
– Tata, tata, hoću i ja da budem ovako brz kad porastem.
Prolaznici su bili oduševljeni. Znao sam da se od mene očekuje još nešto, ali nisam znao šta.
– Dobro, sine. Ćuti sad.
Miris baruta bio je jak. Jači nego što sam očekivao, verovatno zbog zastarelosti revolvera. Voleo sam taj miris. Podsećao me je na vojničke dane i strelište.
– Šteta, nije bio loš junak. Društvo ga je uništilo.
– Da, a imao je tako lep glas. I onaj kaputić mu je tako fino stajao. Samo mi nije jasno zašto nikad nije nosio gaće.
Paja je ležao u mešavini prašine i krvi. Nisam bio srećan zbog toga, ali nisam ja tražio borbu.
„If I don’t come back on a oneway track way down in Mexico
You can find me there or any old where that a tumbleweed will grow
So it’s goodbye now you’ll never know how I’m grievin’ one more ride one more ride…“
Čuo sam glas Džonija Keša. Neko je, izgleda, a nisam se protivio, smatrao da je to prikladno.
Nikad više neću kupovati srećke. Obećao sam sebi.
Zavrteo sam revolver oko prsta i spustio ga u futrolu. A onda sam se setio one ribe sa početka. Teško da ću je ikad ponovo videti, ali da je vidim kresnuo bih je, pa makar zbog toga ležao na robiji.
Priča „Barut i perje“ je, tada pod nazivom „Stilska vežba“,
ušla u finale festivala „Srpsko pero“ u Jagodini 2008. godine
i na tom festivalu dobila je povelju za najoriginalniji rad.
Priča je ušla u zbirku priča za mlade “Prostor za mokrog psa”
u izdanju Kulturnog centra Grad.