U časopisu “Agon” (broj 11, novembar-decembar 2010) predstavljeni su pesnički glasovi 2010. godine, a Vlada Stojnić napisao je kritiku “Paklene runde” Andrije B. Ivanovića. Predstavljamo taj tekst:
Vladimir Stojnić
IZAZOVI ŽANROVSKE POEZIJE
(Andrija B. Ivanović: Paklena runda, Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak, 2010)
Povodom niza knjiga na našoj pesničkoj sceni možemo se zapitati u kojoj meri je danas moguća autentična poezija ispisana kroz toliko korišćen glas lirskog subjekta kao antiheroja, ciničnog marginalca koji se neposrednim i na momente sirovim poetskim instrumentima podsmeva svetu koji nije u stanju da promeni? Može li se nešto pesnički novo ponuditi na tom poetskom putu kojim su se kretali Bukovski, Brotigan ili Keruak, a od domaćih autora najeksplicitnije Srđan Valjarević i Zvonko Karanović, i od mlađih Željko Mitić? To je onaj put na kojem se danas nalaze (preko)brojni pesnici širom sveta, u manjoj ili većoj meri autorski sazreli uglavnom na nasleđu pop kulture, interneta, svojevrsnog ubrzavanja istorije, dominacije globalnih strujanja i opsednutosti materijalnim vrednostima. Za odgovorima na ova pitanja možemo tragati čitajući knjigu pesama Paklena runda, Andrije B. Ivanovića (1980), ovogodišnjeg dobitnika nagrade Mladi Dis.
Paklena runda je zbirka pesama čiji je glavni junak upravo cinični muškarac-marginalac, čiji nas pesnički glas vodi od početka do kraja knjige. Ova zbirka i na formalnom planu ukazuje na izvore pesničke inspiracije jer se sastoji od 39 numerisanih pesama – epizoda, čime se otvoreno sugeriše na elemente pop kulture koja je važno uporište ove zbirke i pesničke linije na koju se nastavlja. Zbirka nije podeljena u cikluse, a imajući u vidu da cikluzacija poetskih knjiga sve češće nastaje post festum i kao tematski neopravdano umetnuta podela i da se sve češće shvata kao unapred obavezujuća, a ne kao izraz strukturne neophodnosti samog teksta, možemo pozdraviti autorovu nameru da je iz opravdanih razloga izostavi. Vremenska zgusnutost epizoda koje su simulirane kroz pesme, na semantičkom nivou ne bi trpela bilo kakve druge celine koje bi usporile tok knjige kao simbola za bokserski meč/strip/TV seriju ili život. Sa druge strane, ovakva vrsta ujednačene forme stvara kontrast izrazito ispovednoj sadržini pesama koje su mahom ispisane u prvom licu jednine, pesničkim glasom koji se bavi gotovo isključivo sobom,odnosno svojim osećanjima, doživljajima i željama.
Zbirka Paklena runda je ispisana u slobodnom stihu, u potpunosti zasnovanom na govornom jeziku. Taj slobodni stih u nekoliko poslednjih pesama dobija avangardniji izgled kroz nekonvencionalni grafički raspored stihova. Na nekim mestima ovakav postupak dobro korespondira sa sadržinskim okvirima pesama, ali postoje i pesme u kojima je nejasno poetičko opravdanje za navedeni postupak. Kada nije isuviše očigledno, kao ispisivanje reči spustiti se u vertikalnom nizu od po jednog slova u 20. epizodi, i kada je potkrepljeno pomenutim značenjskim i poetičkim opravdanjem, ovo grafičko poigravanje rasporedom stihova na stranici knjige uspešno dinamizira ritam pesama. Jezik korišćen u knjizi je transparentan, on nije kreativan, već je podrazumevajuć i podređen konkretnoj svrsi vernog saopštavanja. Paradoksalno, ovakav proziran jezik koji nameće žanrovski okvir javlja se kao ultimativni pristanak na konvenciju, odnosno na predloženu stvarnost koja je naizgled kritikovana buntovnim pesničkim stavom.
Na sadržinskom planu, Andrija B. Ivanović dosledno i uglavnom uspešno koristi većinu elemenata preko kojih ovakvu poeziju možemo svrstati u, uslovno rečeno, žanrovsku poeziju, kolokvijalno nazivanu pulp, trash, urbana ili outlaw poezija, a čije najizrazitije predstavnike smo naveli na početku teksta. Očekivano, ovakva vrsta pesničkog rukopisa obiluje referencama na svet filma, rokenrol muzike, stripa i sporta. Ne samo da u samom tekstu pesama postoji izvesna intertekstualnost na poznate replike iz sveta filma, već su i ispod nekih pesama izdvojene sentence koje predstavljaju čuvene replike kakve su one iz kultnih filmova Noć živih mrtvaca, Matriks, Terminator, Apokalipsa danas, Prohujalo s vihorom, Zvezdane staze i brojne druge koje uglavnom na odgovarajući tematski način korespondiraju sa pesmama ispod kojih se nalaze. Sudeći po motivu sa korice knjige, preuzetom iz stripa Superman vs. Muhammad Ali, i njenom naslovu, autor je imao potrebu da posebno izdvoji asocijaciju na čuveni bokserski meč između Muhameda Alija i Džoa Frejzera, održan 1975. godine u Manili. Ovaj događaj je obrađen i u 14. epizodi, u poetičkom smislu centralnoj pesmi u knjizi. Navedena pesma je naročito zanimljiva jer se u njoj na najočigledniji i možda najuspeliji način ostvaruje veza pop kulture, oličene u kultnom bokserskom meču, sa metafizičkim pojmom smrti koja je u ovoj pesmi personifikovana i posmatra meč iz VIP lože. Bokseri nisu imenovani tekstom pesme, već su označeni kao titani čime se asocijativno pesma dodatno usložnjava referisanjem na poznati mitološki događaj.
Svi ovi uplivi uticaja masovne kulture u poetski tekst u Ivanovićevoj knjizi iznova i po ko zna koji put u savremenoj poeziji mogu da svedoče o postmodernoj sumnji u metafizičke domete poezije kao književnog roda koji je do nedavno bio reprezent elitne kulture. O ovakvoj vrsti skepse, usmerenoj prema metafizičkim pojmovima, pesnički glas i eksplicitno progovara o čemu svedoče stihovi 28. epizode: moja duša je odavno/nestala/kršeći osnovne zakone fizike/hemije, biologije i teologije/i/jednostavno je nema…
Duh ili duša kao metafizički pojmovi, kao i motiv rađanja opsesivno se ponavljaju u tekstu knjige, ali isključivo kroz potenciranje njihovog odsustva iza kojeg se po pravilu kriju obesmišljeni predmeti svakodnevice, simboli praznine. Pa ipak, ova rezerva prema apstraktnim pojmovima i temama nije u potpunosti dosledna, imajući u vidu već pomenuti motiv smrti koji je često prisutan u knjizi. U tu grupu spada i biblijski motiv apokalipse iz 16. epizode. Korišćenjem ovih motiva je, gotovo neprimetno, ispod slojeva referentnosti na svet pop kulture, ostvarena koegzistencija zlokobnosti eshatoloških tema i vesele efemernosti onoga što je percipirano kao stvarni svet, a što egzistira kao omaž ikonografiji druge polovine 20. veka.
Narativnost izraza u ovakvim pesmama je podrazumevajuća, dok bi svaka fragmentarnost, eksplicitnija očuđenost ili učestalija pojava pesničkih slika išla na uštrb žanrovskog opredeljenja. Iako, kao što je već rečeno, pesnik na zadovoljavajućem nivou poštuje pravila koja omogućavaju autentičnost ovakve vrste pesničkog glasa, knjiga Paklena runda donosi i brojne stereotipe koji se ne preispituju niti ironiziraju, a koji su postali opšta mesta tzv. muškog pisma. U taj instrumentarij po pravilu spadaju mačo poze ostvarene kroz hladnokrvnost lirskog subjekta, njegovo svođenje suprotnog pola na seksualnu konotaciju, melanholično prisećanje na vojničke dane i svojevrsna mamurna ispraznost egzistencije, osmišljena u cilju pojačavanja čitalačkih simpatija za harizmatično luzerstvo lirskog subjekta. Svi ti elementi govore u prilog tome da je i sam glavni junak personifikacija stereotipa jer je gotovo isključivo od stereotipnih elemenata i sačinjen. Imajući u vidu da je lirski subjekat organizovan kao junak filma koji se dešava u 39 epizoda opravdano bi bilo i pretpostaviti da mu je stereotipnost imanentna i da bi u tom smislu zahtevi za njegovom ironizacijom možda bili i neopravdani. Za realizaciju tih opštih mesta paradigmatični su naprimer stihovi 7. epizode: Dobar cug i sisata lepotica nikad nisu suvišni/ čak ni dok/ se razgovara o nuklearnoj fizici… i 12. epizode: i dalje ne uspevam da upalim cigaretu/ i dok patim za Onom pravom/ sećam se za svaki rasplet važnih vojničkih dana…
U nekim pesmama pesnik ipak ne uspeva, ili ne želi, da se odmakne od ograničenja ovakvog striktnog mimetičkog pristupa stihovima. Te pesme predstavljaju puko i predvidljivo beleženje isprazne svakodnevice koje se može pravdati isključivo tautološkim kontekstom da konteksta nema, što je svakako legitiman pesnički naum, ali i u takvim slučajevima iznijansiranost poetskih rešenja može svedočiti o manjem ili većem stepenu uspelosti. Možda je i najekletantniji primer 22. epizoda koju prenosimo u celini: jednog jutra sam se/ probudio/ ispišao/ oprao ruke/ zube/ i umio se/ popio hladnu koka kolu,/ toplu kafu/ i nastavio ovaj jebeni život/ bez ikakve nade u dostizanje sreće/ iskupljenje/ spasenje/ ili dodir vrhunske mudrosti/ a onda krenuo na posao. Na sreću, znatno su brojnije pesme u kojima je mimeza propraćena odgovarajućim očuđenim detaljem, poentom ili nekom vrstom neusiljenog šarma ili humora koji osvežavaju tekst i čine ga zanimljivijim. Primer takvog detalja može biti uspelo poređenje ljudskog duha sa mrtvim pacovom koji je zaboravljen u najmračnijem delu podruma u 21. epizodi.
U saopštenju prilikom proglašenja nagrade Mladi Dis, štampani mediji su, između ostalog, napominjali da Andrija B. Ivanović piše jezikom lišenim svake patetike. Pa ipak, ne možemo se složiti sa stavom da odsustvo liričnosti po automatizmu podrazumeva i odsustvo patetike. Upravo je u Paklenoj rundi položaj lirskog subjekta koji zauzima holivudsku pozu hladnokrvnog ponosa i izopštenosti spram sveta, patetičan u svojoj biti, bez namere da terminu patetično učitamo negativnu konotaciju kako se to često nekritički radi. Čini se da je nemoguće subjekta knjige predstaviti kao junaka filma postavljenog pred kamere spektakla, a ne učiniti ga vrhunski patetičnim. Imajući to u vidu nejasna je argumentacija koja bi se krila iza napomena da pesnik piše jezikom lišenim svake patetike. Naprotiv, možemo konstatovati da je patetika upravo jedan od osnovnih temelja na kojoj je knjiga koncipirana.
Uz izvesna ograničenja pesničkog teksta ove knjige o kojima je bilo reči, a koja su, čini se, naizbežni danak specifičnosti poetike koja se želela prezentirati, može se konstatovati da prva knjiga Andrije B. Ivanovića pleni svojom neposrednošću i naizgled relaksiranim tonom iza kojih se nesumnjivo kriju dobro promišljene pesničke taktike. Nagradu Mladi Dis tokom prethodnih nekoliko godina dobijali su uglavnom autori/ke okrenuti strateškom i jezičkom problematizovanju odnosa lirskog subjekta i stvarnosti sa jakim autopoetičkim osvrtima i teorijskom podlogom koja je omogućavala govor o epohalnijim temama. Baš zbog toga je ediciji Tokovi bila potrebna knjiga koja će egzistencijalna pitanja pokrenuti u jednom drugačijem ključu, svakako ne manje uspešno od svojih prethodnika. Postoji iluzija da je poeziju kakvu piše autor Paklene runde, upravo zbog njene neposrednosti i svakodnevnog govora jednostavno osmišljavati i pisati. Međutim, zbog ogoljenosti pesničkog jezika i nemogućnosti skrivanja iza nagomilane metaforičnosti, upadanje u zamke ovakvog autorskog pristupa su uvek vidljivije, što stvaranje ovakve, uslovno rečeno, žanrovske poezije ne čini nimalo jednostavnim. Andrija B. Ivanović nam je, čini se svestan većine tih zamki, ponudio zanimljivu i kvalitetnu pesničku knjigu. Ostaje da se vidi da li će se pesnik u vremenu koje je pred nama oprobati i u pisanju neke drugačije poezije ili će biti veran svojim, na početku teksta pomenutim, poetičkim prethodnicima, koji uglavnom nisu menjali stil pisanja, objašnjavajući to konstrukcijom da se ne može pisati drugačije od onoga kako se živi.
Link ka originalnom tekstu.