„Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?“
Momčilo Nastasijević
***
izlazim iz autobusa
i posmatram svet,
kreature koje prolaze
jedne kraj drugih,
neostvarene ubice,
njihove žrtve,
utopljene duše…
boje se mešaju,
kao i miris greha,
truleži, raspadanja…
ne znam gde da se pomerim,
kuda da krenem
i kako da nestanem.
moraću da poverujem
u neku od teorija zavere.
nemoguće da je svih
sedam milijardi ljudi
na ovoj planeti
izgubljeno baš
koliko i ja.
***
Manijaci su svuda oko nas.
Jedan nosi masku nasmejanog komšije
koji vikende provodi s porodicom
na jezeru,
vozi prosečan auto
i često grli najmlađeg unuka.
Drugi trči redovno,
svakog jutra od 7.00 do 7.50
uz puls od 160-180 otkucaja u minuti i udobnu obuću.
Treći priča o značaju industrijske proizvodnje,
obnovi agrara, neraskidivim vezama dva ili tri nebitna naroda…
A u slobodno vreme,
kad su sami
u najmračnijem kutu svoje sobe,
svi oni sanjaju
kako hvataju vrat
žene, ljubavnice
ili omraženog šefa
i kako ga stiskaju dok
duša lagano prelazi iz
jednog oblika u ništavilo.
Stojim na sredini parka
kao statua nekog davno umrlog narodnog heroja
i kezim se zadovoljno
jer znam istinu.
Manijaci su svuda oko nas.
A ja sam samo jedan od njih.
***
I titani umiru.
Ali ne slavno.
Ne u borbi za spas grada, države ili planete.
Ili mitskom ratu
o kojem će pesnici tek smišljati besmrtne stihove.
Titani nestaju lagano, sami,
u mračnom uglu sale za treniranje
iz koje je odavno
isteran miris znoja
i krvi vrele kao iz utrobe đavola.
Titani nestaju lagano, sami,
pet minuta nakon što,
zbog drhtavih i onemoćalih ruku,
promaše pisoar
ili isprazne creva daleko od toaleta,
a samo dan pre nego
što sve novine
objave priču o smrti,
najsjajnijim danima bokserske karijere
i velikim rivalima.
Da, naravno da i titani umiru.
Ali ne slavno.
A kada izdahnu,
njihova sahrana privuče
dve, tri televizijske ekipe
koje posle montiraju snimak tako
da izgleda da ih je na svet bez vode i smeha
ispratilo više od pet ili deset ljudi.
***
Ubio sam je.
Ne sećam se tačno zašto.
Znam samo da smo se raspravljali.
I da je ona
vikala na mene.
Kao i ja na nju.
I sve je bilo uobičajeno
dok nije spomenula moju majku.
Tad sam osetio vrelinu u licu
i nedostatak vazduha.
Zgrabio sam je za kosu
i glavu joj nabio u zid.
Jako.
Jednom,
drugi put,
treći…
Sve dok nije prestala da mrda,
a zid nije pretvoren u
neku Polokovu sliku.
Ubio sam je.
I dok sam posmatrao
njeno telo
i parče vilice koje je odletelo na drugi kraj sobe
osećao sam se živo.
Kao kan neke divlje horde,
pobednik viteškog dvoboja
na smrt,
osvajač imperija…
Gledao sam išaran zid i smrskanu lobanju
i znao sam da sve to moram da ponovim.
I to brzo.
***
krv se
s
i
v
a
n
i
z
moju ruku
ne znam
kad sam se
posekao
gde
zašto
ne znam
čak
ni da li osećam
bol
***
Na ostrvima Fortuna,
čitao sam negde,
prava poslastica bilo je posluživanje
živih ljudi.
Uz ritam bubnjeva,
stihove plemenskog pesnika
i veliku vatru,
užasnutim delikatesima
sekli su udove
i proždirali ih još žive.
Na ostrvima Markizas
specijalitetima su
prebijali ruke i noge
pre nego što su ih stavljali na trpezu.
Bušili su im i pluća
ne bi li prestali da vrište
kao da su u nekom od krugova Danteovog pakla.
U Okeaniji su osuđenicima
čupali jezik udicom
i pekli ih, još žive,
na usijanom kamenju
uživajući u mirisu predstojeće gozbe.
Mi nismo toliko brutalni.
Ne mučimo i ubijamo,
puštamo druge da to čine umesto nas.
Bez previše gungule,
poezije ili dreke.
Uz tek po koju kratku vest
u novinama ili na televiziji.
Uglavnom se pravimo da se ništa tako strašno ne dešava.
Osim kada za direktan prenos platimo
9, 99 ili 999 dolara.