u vreme revolucije u kijevu
zatekao sam se na čuvenom majdanu,
trgu hiljadama kilometara udaljenom
od mog rodnog majdanpeka,
i tu otkrio da su dečački snovi samo to
i ništa više
sve je izgledalo kao da se
snima nastavak pobesnelog maksa:
barikade, prevrnuti automobili,
miris paljevine
i logorske vatre.
prava revolucija!
dok su mladići u uniformama,
svi ošišani „na opasno“,
čuvali straže,
popovi predvodili litije,
a uplakane majke nosile slike
pokojnih sinova,
ja sam tragao za pričama,
za ličnim tragedijama,
za suzama i ispovestima
koje režu utrobu.
tokom jedne od tih potraga
čuo sam zvuk ratnih bubnjeva
i majdanpečki klinac u meni
pojurio je za njima.
bili su to kozaci,
pravi,
kao da su pobegli sa seta
tarasa buljbe
ili nekog sličnog filma.
šarene nošnje,
perčini,
obrijane glave
i brci do grudi.
a starešina je čak držao
i sablju oko pasa.
u jeku majdanske revolucije
oduševljeni klinac iz majdanpeka
završio je u šatoru kozačkog atamana
i s tim ogromnim čovekom
mrkog pogleda
zapričao se o borbama
u kojima je poginuo jedan od njih,
o prolivanju krvi,
ruskim pretnjama,
istoriji…
ne želimo u evropu,
rekao je,
neka ta evropa dođe ka nama,
mi sloveni smo veći evropljani od drugih,
mi smo slobodni
i spremni da prolijemo krv
da to i ostanemo.
delovao je iskreno
i činilo mi se da sam
poverovao u njegovu priču,
nebitno što je zvučala
kao da je iz nekih drugih vremena
ili izmaštanih knjiga,
pa sam ga pitao za
tu sablju oko pasa.
da li ju je nasledio
od oca, dede
ili nekog slavnog pretka,
velikog borca protiv turaka,
rusa ili poljaka?
ogromni kozak mrkog pogleda,
ataman pred kojim su se klanjali,
u sekundi je skočio sa divana,
trgnuo sečivo
i prineo ga mojoj glavi.
sve je delovalo kao film ili knjiga,
dok nije progovorio:
ma ne,
kupio sam kod kineza,
na buvljaku,
užasno im je sečivo,
pogledaj ga,
uništili su ga već udarci u drvo.
u vreme revolucije na majdanu
klinac iz majdanpeka
zatekao se u šatoru kozačkog atamana
i tu se setio da su dečački snovi
samo to
i ništa više