OTKRIVENJE

lobanja

Mesija će doći onda kada više ne bude potreban.
On neće doći poslednjeg, doći će najposlednjeg dana.“
Franc Kafka

POČETAK?

„U taj isti dan pristupiše mu sadukeji, koji govore da nema vaskrsenja, i upitaše ga govoreći: Učitelju, Mojsej reče: Ako umre ko bez djece, da uzme brat njegov ženu njegovu i podigne sjeme bratu svome. U nas bješe sedam braće; i prvi oženivši se umrije, i ne imavši poroda ostavi ženu svoju bratu svome. A tako i drugi, i treći, sve do sedmoga. A poslije sviju umrije i žena. O vaskrsenju, dakle, kojega će od sedmorice biti žena? Jer je za svima bila. A Isus odgovarajući reče im: Varate se, ne znajući Pisma ni sile Božije. Jer o vaskrsenju niti se žene niti se udaju, nego su kao anđeli Božiji na nebu. A za vaskrsenje mrtvih niste li čitali šta vam je rekao Bog govoreći: Ja sam Bog Avramov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev? Bog nije Bog mrtvih, nego živih. I narod čuvši divljaše se nauci njegovoj.“


***

Da su čuda moguća i u današnjem svetu, pokazuje vest da je Kineskinja Peng Ksihua, stara 101 godinu, ustala iz mrtvačkog sanduka i šokirala rodbinu i prijatelje koji su došli da je isprate do krematorijuma. Starica je živela sama u gradu Lijanjijang, u provinciji Gvandong, a kada se razbolela, njene dve kćerke došle su da je neguju. Kada su u subotu ujutru ušle u njenu sobu, one su primetile da im majka ne diše i da nema puls, pa su zaključile da je umrla. U nedelju su je, u skladu s običajima, okupale, obukle i stavile u kovčeg. Neposredno pre polaska na gradsko groblje, gde se nalazi krematorijum, Peng je otvorila oči i ustala iz kovčega, a zatim upitala prisutne: „Šta radite u mojoj kući?“

***

– Poslednji je čas, braćo i sestre! Antihrist je tu! Čovek bezakonja, sin pogibli, stigao je među ljude da donese silu obmane, da ih ubedi u laži! – urla ulični propovednik.

Naravno, njegov govor nikog ne zanima. Čak ni one što prolaze tik kraj njega pokušavajući da izbegnu dodir, pa čak i susret očima. Ne vrede mu ni duga proročka brada, ni gromovit glas, pa ni popularne priče o kraju sveta.

– Njegova vlast trajaće samo tri i po godine. Tri i po godine mira doneće sin pogibli lažno se predstavljajući. A onda će on započeti rat, revoluciju protiv Gospoda Boga, haos u kojem će milijarde biti zbrisane sa lica zemlje zbog jednog greha – jer su poverovali Antihristu – nastavlja propovednik.

Koliko sam puta čuo tu priču. Možda te iste reči. Uvek su bile podjednako prazne.

Propovednik želi da natera prolaznike da mu daju šansu, da ga saslušaju, pa zaustavlja jednog mladića.

– Sine, ako želiš da se spaseš, prihvati Hrista! Primi ga u srce svoje! – govori mu.

Naravno, ni mladića ne zanimaju mantre. Umesto da sluša, on odlučuje da krene dalje, ali govornik pokušava da ga zadrži. Stavlja mu prljave ruke na grudi i gura ga ka zidu, što ovaj ne trpi, pa hvata starca i baca ga na zemlju. Jako.

– Puši kurac, matori – viče mladić, pljuje na njega i odlazi dalje.

Propovednik ne prestaje. Diže se sa zemlje raskrvavljenog lica i nastavlja da propoveda.

– Poslednji je čas, braćo i sestre! Kao što čuste da je Antihrist tu, prethodili su mu brojni antihristi, jer antihristi su svi koji se odriču Oca i Sina! Svi oni koji pljuju na reči Gospoda našeg i decu njegovu, zaista, zaista vam kažem!

Neverovatno je kako nekim ljudima ništa ne može da poljulja veru. Skoro ništa.

***

Bigaraš, seoce u podnožju Pirineja, ima dve uske ulice, 176 stanovnika, nešto malo njiva, divlje orhideje i čist vazduh. Doskora niko nije čuo za njega, a sada je najpopularnije selo u Francuskoj, jer će, navodno, biti jedino mesto na svetu koje će preživeti smak sveta koji bi, prema drevnom majanskom kalendaru, trebalo da se dogodi 21. decembra 2012. godine.

Gradonačelnik Žan-Pjer Delor, poljoprivrednik u šezdesetim godinama, bio je prvi koji je pre dve godine saznao za ove prognoze na internetu i zbog toga je uveo mere bezbednosti kako bi se selo pripremilo za najezdu posetilaca. Na pitanje da li će 21. decembra zaista nastupiti smak sveta, širi oči i odgovara: „Naravno da ne. Ovo je već 183. proročanstvo o smaku sveta od antičkih vremena. Ali ne mogu da preuzmem rizik za mnogobrojne ljude koji dolaze ovamo, penju se po planini i mogu da se povrede.“

Valeri Ostin, koja vodi lokalni hor, kaže da se zbog posetilaca oseća kao majmun u zoološkom vrtu i da samo čeka da joj neko od njih pruži bananu. Na pitanje da li veruje u majansko proročansto, ova nastavnica muzičkog u penziji uzdiše i kaže: „Maje nisu umele da predvide ni vlastitu propast, je l tako?“

***

– Povređen si, brate – kažem propovedniku i pokazujem krv koja mu lije niz čelo.

To ga ne potresa. Rukavom ofucane teksas jakne briše krv, pa ruke trlja o prljave radničke pantalone sve vreme gledajući me zbunjeno. Više ga je iznenadilo što mu se iko na ulici obraća, što bilo ko prihvata njegovo postojanje, nego što ga je mladić bacio na zemlju. Kao da je na to navikao. Na slušaoca nije.

– Moramo da zaustavimo tu krv, brate – ponovo mu govorim, ali on je zbunjen. Ostao je bez reči.

Vadim maramicu iz džepa i prilazim mu, ali on se sklanja. I dalje je zbunjen. A zbunjenim ljudima najlakše je da kao iz topa ispale reči izgovorene stotine ili hiljade puta:

– Brate, ako želiš da se spaseš, prihvati Hrista. Primi ga u srce svoje.

– Odavno sam ja upoznao i prihvatio Hrista, brate. Pusti tu priču sad. Dozvoli da ti pomognem – kažem mu.

Reči ne pomažu.

– Poslednji čas je stigao, Antihrist je tu – nastavlja da propoveda.

– Znam. Odavno je tu. On i drugi antihristi. I svi oni će doneti mir koji će trajati tri i po godine, a zatim rat. I tako dalje. Onda će se pojaviti Isus, pobediti ih začas, rečima, pogledom, nečim sličnim, i doneti hiljadu godina mira i vaskrsenje mrtvih…

– Poznaješ reči Gospodnje? – pita me zbunjeno.

Konačno u meni vidi sagovornika, a ne samo nekog kome treba da ponavlja svoju mantru.

– Naravno da ih poznajem. Čuo sam ih mnogo puta. Od mnogo različitih ljudi.

– Istinu valja ponavljati. Dokle god ne dopre do svih.

– Ko ima uši neka čuje, tako kaže Isus, zar ne? Ostali su nebitni. Ne vredi im ni govoriti.

– Gospod nudi spasenje.

– Ali ne zaslužuju svi to spasenje.

– Ne, samo malobrojni. Oni koji otvore svoje srce Sinu Božjem i suprotstave se Čoveku greha, sinu pogiblom.

Razgovori sa propovednicima zvuče nadrealno, ali dovoljno je shvatiti na koji način razmišljaju. Ili im samo dozvoliti da ređaju rečenice kao da one imaju nekog smisla.

Propovednik se konačno smirio i seo na ivičnjak. Iskoristio sam to da mu maramicom obrišem ranu na čelu.

– Brate, često govoriš o vladavini Antihrista? – morao sam da pitam.

– Antihrist je tu. Stigao je i sprema se da preuzme vlast nad svakim rodom i narodom i jezikom i plemenom. Moramo ga sprečiti.

Bio je ubeđen u to što priča.

– Sprečiti? Zašto? Zar nije poenta u tome da Antihrist preuzme vlast? Zar nije Gospod taj koji je odredio da će Antihrist doći i da će mu biti data vlast nad svima?

– Ali samo oni koji mu se suprotstave mogu da očekuju spasenje.

Te reči čuo sam milion puta, ali takvu veru nisam video odavno. Iz očiju propovednika izbijala je nepokolebljivost. Delovao je sigurno u ono što govori. Kao da je Isus lično sišao na zemlju i juče mu ispričao šta sve čeka ljude na ovoj prokletoj planeti.

– Suprotstaviti mu se i sprečiti ga nije isto. Pre spasenja, ipak, treba proći paklene muke koje će Antihrist i njegovi saborci da prirede.

– Sin Božji uspostaviće svoje carstvo.

Ljude toliko uverene u kraj vremena zaista dugo nisam video. Toliko dugo da su njihova lica izbledela iz mog sećanja.

– Samo što pre toga Antihrist mora da ubije milijarde ljudi. A kada se pojavi Hrist, njegova reč ubiće i ostale. Sve koje je privukao lažni prorok, desna ruka Antihristova. Samo odabrani će preživeti.

***

Neverovatna vest stiže nam iz američke države Ilinois. Tokom jučerašnje rasprave o budžetu u lokalnom parlamentu, odlučeno je da se novac odvoji za odbranu stanovnika od zombija. „Objašnjeno mi je da ako se neko pripremi za zombi apokalipsu – izlazak mrtvih iz grobova – biće spreman da se izbori sa svim prirodnim katastrofama poput tornada, mećava, poplava…“, kaže predstavnik Emanuel Kris Velč. Njegov kolega Grant Verli veruje da je ovaj poduhvat važan jer, kako kaže, „ne treba nam plan kad se ništa ne dešava, ali je važan kad dođe do katastrofe“. Nisu svi predstavnici u lokalnom parlamentu podjednako oduševljeni idejom. Tako Stiven Anderson kaže da nisu svi zombiji jednaki – živi mrtvaci u seriji „Z nacija“ su pametni i brzi, dok su oni u seriji „Okružen mrtvima“ spori, ali stižu u hordama. „Zombi apokalipsa smatra se krajem sveta, stanovnici Ilinoisa bi trebalo da se spremaju za nešto od čega mogu da se oporave“, kaže predstavnik Vilijam Dejvis.

***

– Samo oni koji prihvate Isusa Hrista u srce svoje dočekaće spasenje i vaskrsenje mrtvih.

– Vaskrsenje? Zar zaista veruješ u to?

Propovednik je poskočio.

Dosad je moje rečenice mogao da tumači kako god je hteo. Ova mu, izgleda, nije dala tu mogućnost. Jednostavno pitanje za njega je bilo dokaz da se ne slažem sa tim što priča.

– Naravno da verujem. Gospod je obećao da će se vratiti i vaskrsnuti dostojne.

– Da, obećao je. Ali kako? Kako mogu da vaskrsnu oni čija su se tela raspala i nestala, koje su pojeli crvi, čije su kosti spaljene i pretvorene u pepeo? Nije mi jasno.

– Brate, iskušavaš me? „Bezumniče, ono što ti seješ neće oživeti ako ne umre. I što seješ, ne seješ telo koje će nastati, nego golo zrno, bilo pšenično ili neko drugo.“ Sve piše u Svetom pismu, brate. „Seje se u raspadljivosti, ustaje u neraspadljivosti“.

– Sve piše, zar ne? Sve je objašnjeno? Sve nacrtano? Tako jednostavno da je neverovatno da ga ljudi tako teško shvataju i tumače?

– Zato što je reči teško shvatiti umom ako prethodno ne dodirnu srce. Ljudi ne žele da veruju. Sve je to delo antihrista, brate. Oni tabaju put bezakonju i neveri. Lako je krenuti njihovim putem. Lako je stati na tu utabanu stazu.

– Lako je skrenuti, naravno. Lako je pokloniti se Đavolu i njegovim podanicima. Mada, još je lakše slepo verovati u priče o vaskrsenju, pobedi života nad smrću, milostivim bogovima koji sve žrtvuju zarad bednih i jadnih ljudi.

Propovednik je pobesneo. Počeo je da klima glavom bez ikakve kontrole, da se šeta levo desno, da se znoji…

– Šta to pričaš? – pitao je unezvereno dok mu se vilica tresla.

– Govorimo o veri, o Bogu, spasenju… Čovek si koji zna mnogo o tome. Moram da pitam o nedoumicama koje imam.

– Došao si da me kušaš? Da vidiš koliko je jaka moja vera?

– Moguće. Čudni su putevi Gospodnji.

– Kušaš me u ime Boga ili u ime Đavola?

– Ko bi to znao, brate? Zar u Svetom pismi ne piše da će mnogi poći za Antihristom jer će verovati da je on Hrist?

– Laži su najjače oružje Đavola.

– Ali ti znaš istinu, zar ne? Slušao sam šta propovedaš. Jasno ti je šta se dešava. Zato sam rešio tebi da postavim nekoliko pitanja. Tek da i meni bude jasno.

To ga je malo primirilo. Ruke su prestale da mu se tresu. Prestao je nervozno da šeta.

***

Stejsi Gvilim iz Svonsija u Engleskoj otišla je u šetnju sa svojim verenikom Kitom Hjuzom ne očekujući nikakve probleme. Međutim, par se tokom šetnje posvađao. „Optužila me je da joj kradem novac i da će me vratiti u zatvor, gde sam bio jer sam je ranije fizički napao. Počela je da me udara pa sam pobesneo, zgrabio je za džemper, a zatim stegao za vrat. Nisam hteo da je ubijem, ali je izgubila svest i uspaničio sam se- Mislio sam da je mrtva, pa sam je zakopao u plitkom grobu“, ispričao je ovaj moler i dekorater. Međutim, Stejsi se nedugo posle njegovog odlaska probudila. „Nisam imala pojma šta se desilo, ni gde se nalazim. Sve mi je bilo mutno. Osećala sam se grozno. Sklonila sam zemlju sa sebe i nekako sam otpuzala iz groba i nabasala na pomoć“, ispričala je ona. Tužilac je zatražio doživotnu kaznu za neuspešnog ubicu.

***

– Sve je jasno, brate. Prihvati Hrista u srce svoje i bićeš vaskrsnut.

– Baš to mi i nije jasno. Već dugo lutam ovim svetom i nikako da otkrijem jedno – zašto bi iko želeo da vaskrsne.

– Vaskrsnućem počinje novi život. Večni život u Hristu.

– Ali zašto? Zašto bi iko želeo večni život? Lepota života jeste u tome što ima kraj. Beskrajan život je besmislen. Nema lepote u njemu. Nema radosti.

– Neverniče! „A ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao.“ „A ako Hristos nije ustao, uzalud je vera naša.“ „I ako se samo u ovome životu uzdamo u Hrista, bedniji smo od sviju ljudi.“

– Ne razumeš me, brate. Nema potrebe da mi citiraš Bibliju. Ne osporavam ja vaskrsenje. Veruj mi, znam da ljudi mogu da vaskrsnu. Siguran sam u to. Sigurniji nego bilo ko drugi. Ali me zanima zašto bi iko želeo da vaskrsne i da živi večno.

– Vakrsli ljudi neće živeti kao mi danas, već će biti kao anđeli. Drugačiji.

– Drugačiji svakako, to je teško osporiti. Ali kao anđeli… Sumnjivo. Možda zato što anđela nikad nisam upoznao. Ali zar Isus nije i po vaskrsenju imao rane na telu? Rane od biča, eksera i koplja? Rane koje ne zarastaju?

– Rane su poslužile samo da učenici poveruju da je to on.

– Znači, u vreme uznesenja, tih rana više nije bilo?

– Naravno da nije.

– A šta je sa ostalima koji su vaskrsli?

– Ostalima?

– Kakva je bila sudbina Jairove kćeri, na primer? To je jedan od primera vaskrsenja. Ili sudbina sina nainske udovice? Lazara iz Vitanije?

Propovednik je zastao na trenutak. Videlo se da pokušava da se seti odgovora, a da je zbog samog pitanja besan.

– Sudbina? Pa proživeli su živote onako kako im je i bilo suđeno, kako je Gospod odlučio. Živeli su još 20, 30, možda i 40 godina. Lazar je čak postao arhijerej Kitaja na Kipru. Njegov rad bio je veoma značajan za razvoj Crkve u njenim prvim danima.

– Da li i to piše u Svetom pismu? Da li su se veliki apostoli i sveci i tim bavili?

– Naravno da ne piše. Ali uspomena o njima je sačuvana u velikoj usmenoj tradiciji Crkve. S generacije na generaciju prenosile su se priče o njima. Mnogo toga je sačuvano.

– Ali usmena tradicija najčešće nije istinita. Dovoljno je samo pomisliti na razne epske pesme o Marku Kraljeviću ili Milošu Obiliću i setiti se koliko se laži vremenom nagomila na neku priču.

– Tradicija Crkve je drugačija! Istinita! – bio je odlučan propovednik.

– A opet, nigde u toj tradiciji nema priče o sudbini Jairove kćeri ili sina nainske udovice, zar ne?

– Ne sećam se. Možda i piše, ali se jednostavno ne sećam. Ne mogu ni ja sve da znam. Samo Gospod ima tu privilegiju.

Okrenuo se ka zidu. Verovatno u želji da završi raspravu.

***

Ukrajinska doktorka Tatjana Anisimova Bjelous, majka petoro dece, umrla je na operaciji, a tri dana kasnije je ustala sa obdukcinog stola. Kako kaže, duša joj je napustila telo i gledala je lekare kako pokušavaju da je ožive. „Videla sam pakao i raj i stajala na podnožju Božjeg prestola, ali sam onda uletela u svoje telo uz veliku patnju i bol. Tada sam ugledala sobu, pločice na zidovima i ženu u belom koja je upirala prstom u mene i vikala. Upitala sam je zašto viče kada mene sve boli, a ona je samo izjurila. Videla sam da sam u mrtvačnici i da mi je stomak razrezan“, ispričala je Tatjana. Dan ranije studenti medicine su vežbali na njenom telu i izvadili su joj matericu i jajnike. Doktorka Bjelous svoja iskustva rešila je da pretvori u knjigu, a samo nekoliko meseci posle neverovatnog povratka iz sveta mrtvih krenula je na turneju po svetu kako bi ljudima opisala „onaj svet“.

***

– Da li je moguće da apostolima i tvorcima crkvene doktrine nije ni bilo važno da zabeleže sudbinu ljudi koje je Isus vratio iz mrtvih? Kojima je pre vremena poklonio ono što je drugima samo obećao?

– Možda su apostoli želeli da ih zaštite od progona, pa su priče o njihovim sudbinama izbrisane – bio je besan propovednik.

– Jesu izbrisane. Apostoli, ti divni ljudi sa mnogo vere, namerno su ih izbrisali. Ali ne zbog zaštite Jairove kćeri ili sina nainske udovice. Već zbog sopstvene zaštite.

– Što bi štitili sebe? Nisu oni bili strašljivci. Nisu poklekli ni pred krvožednim Rimljanima koji su ih bacali lavovima, razapinjali, palili… Što bi se plašili priča o vaskrslima? Besmisleno je to što pričaš, brate.

Sad je bio siguran da je završio i da više nemam šta da kažem. Naravno, prevario se.

– Vaskrsenje je bilo i ostalo osnova hrišćanstva. U to vreme i više nego danas. Apostoli nisu mislili da će na Isusov povratak morati da čekaju dve, tri hiljade godina. Oni su verovali da će se Isus vratiti u njihovo vreme. Najdalje koju godinu posle njihove smrti. Zato se nisu plašili rimskih mačeva. Ali su se plašili da će neko saznati šta se dogodilo sa ljudima koje je njihov Gospod vaskrsao još dok je lutao ovim svetom. Plašili su se da tada niko ne bi više želeo ni da ih sluša, a kamoli prati. Pogotovo u smrt.

– To je bogohuljenje, brate! Izgleda da te, ipak, šalje Sotona! – viknuo je nervozno, a zatim prstima stegao krst na brojanici na levoj ruci. Duge i prljave nokte od besa je zabio u meso. Bio je dovoljan još jedan pokret da iz ruke poteče krv.

– Kao što rekoh, ko bi ga znao. Istina o tome ko nas šalje i ko nama upravlja je daleko od svih nas na ovom prokletom svetu. Ali to ne bi trebalo da nas spreči da pričamo o događajima kojima smo bili svedoci. Zato ti i kažem da su sudbine vaskrslih izbrisane jer su bile strašne Dvanaestorici, kako su sami sebe nazvali Simon Petar, Savle i ostali.

– Ne verujem da je išta moglo da bude tako strašno da bi se apostoli uplašili. Ipak je njih sam Gospod izabrao.

– Naravno da ne veruješ kada živiš u neznanju. Neznanje je blagoslov, veruj mi. Bilo je divno dok nisam znao, dok sam verovao da Isus ima sve odgovore, da je sve što radi želja Gospodnja. Voleo bih da nikad nisam otkrio istinu, jer teško je živeti s njom.

– Život u istini nije lak, ali nagrada je velika. Žrtvovanje je lepo ako se žrtvuješ za Boga – nastavio je propovednik. Očigledno je mislio da je to još jedan njegov trenutak, pa je pustio brojanicu.

– A šta ako te taj isti Bog odbaci i zaboravi? Da li je i tada žrtvovanje lepo? Da li je žrtvovanje pomoglo Jairovoj kćeri kada su je fariseji pronašli i osudili na kamenovanje do smrti zbog, kako su rekli, zavere sa Nazarećaninom? Da li joj je taj isti Nazarećanin pomogao kada su je gađali kamenjem danima jer duša nije više želela da napusti telo u koje su je vratile njegove reči? Da li joj je pomogao kada su je bacili u vatru koja nije htela da je ubije? Da li joj je pružio utehu kada su je obezglavili, pa je i odsečena glava nastavila da gleda i govori? – više nisam mogao da se zaustavim.

– Šta to govoriš, bezbožniče?

– Govorim ti istinu, brate. Istinu koju nisi želeo da čuješ.

– Nije to istina! To su laži! Laži Đavola i njegovog sluge! – bes je izbijao iz plavih očiju propovednika. Mahao je rukama kao da ne zna šta da uradi. Kao da se lomi.

– Sve što govorim je istina, brate. Veruj mi. Ko ima uši, neka čuje. Tako je govorio Isus, zar ne? Kada su shvatili da vaskrslo telo ne mogu ponovo da ubiju, fariseji su naredili da se odsečena glava i telo Jairove kćeri zakopaju duboko u Sinajsku pustinju. Toliko duboko da ih više niko nikad ne pronađe. Verujem da bi i sada, da tu glavu neko iskopa, Jairova kći gledala i govorila. A sličnu sudbinu dočekao je i sin nainske udovice. Jedino je Lazar prošao nešto bolje. I to samo u početku. Zbog veza sa Isusom i Dvanaestoricom. Fariseji su želeli da ga ubiju, više nego bilo koga drugog. Jer on je bio taj zbog čijeg vaskrsenja su stotine ljudi stale uz Nazarećanina. On je bio najveća opasnost. Ali su ga Simon Petar i Savle sklonili na vreme. Poslali na Kipar, na zabačeno ostrvo gde je mogao da se krije i priča o čudima ravija iz Galileje. Naravno, dok drugi nisu shvatili da smrad koji se širi oko njega nije pitanje higijene, već da je to smrad tela u raspadanju. I da, dok njih godine sakate, on izgleda isto kao i uvek. Naravno, to je još i bilo divno vreme. Tad je još verovao da će se Isus vratiti, da će mu pružiti spas koji je toliko želeo. Ipak, kako su godine prolazile, postajalo je sve gore. Morao je da beži pre nego što drugi shvate da nije kao oni. Morao je da menja mesta u kojima je živeo, zemlje u kojima se krio. A Nazarećanin se nije vraćao. Ni kada je Simon Petar razapet, ni kada je Savle ubijen. Kao da ga to nije zanimalo. Nije se vratio ni kad su progoni prestali, ni kad je religija nazvana po njemu počela da se širi, da se deformiše, pa ni kada su u njegovo ime ludaci počeli da sude i ubijaju. Lazar je bio sam. Ostavljen od Boga koji mu je poklonio nešto gore od života u paklu.

– Kako možeš da govoriš takve budalaštine, antihriste?

– Mogu zato što znam istinu.

– To što pričaš su laži! Najgnusnije laži koje sam ikad čuo, bogohulniče!

– Voleo bih da su to laži. Ali nisu. Sve što sam ti rekao je istina. Ja sam ta istina! Ja sam Lazar! Ja sam onaj koga je dobri ravi probudio iz mrtvih i osudio na najstrašniju kaznu – večni život.

Za propovednika je to bilo previše. Stisnuo je zube toliko da su zaškripali, a mogao sam da vidim kako mu vene na slepoočnici pulsiraju od besa i kako duge nokte zariva sebi u dlanove. A onda je eksplodirao. Hteo je da mi kaže svašta, da mi ponovo priča o Antihristu, Sudnjem danu, kraju sveta… ali ostao je bez reči, pa je uradio ono što rade svi koji ostanu bez argumenata – poleteo je ka meni, gurnuo me ka zidu, pa oborio na zemlju i počeo da udara. Jednom, drugi put, treći… Nisam uzvraćao. Nije bilo potrebe za tim. I ovako mi nije mogao ništa. Krv nije lila iz mog tela, kosti nisu pucale, a propovednik je zbog toga sve više besneo. Bes, ipak, nije bio dovoljan da propovediku da snage da dugo udara. Posle desetak udaraca više nije mogao da uhvati dah. Tada sam ga gurnuo sa sebe i ustao. Da sam mogao da se smejem, sad bih mu se nasmejao.

– Da li mi konačno veruješ, propovedniče? – pitao sam ga.

On je bio izgubljen. Više nego ikad u životu. Čučnuo je, podigao ruke i gledao me sa strahom u očima. Nije znao šta da kaže, kako da reaguje, šta da misli… Otkrivenje koje je doživeo, nije doživelo mnogo ljudi. Saznati istinu o sopstvenom bogu je privilegija ili prokletstvo malobrojnih.

– Veruješ li sad da je vaskrsenje najgluplja stvar na svetu? I da je ravi iz Galileje zaboravio i tebe i mene, i sve ostale ljude na ovoj prokletoj planeti?

I dalje je bio zbunjen, a onda kao da je shvatio sve. Ustao je, stavio ruku u unutrašnji džep iz njega izvukao veliki krst.

– Ti si đavo! Ti si Antihrist! Ti si sin pogibli! – vikao je kada je uperio krst ka meni.

Bio je to besmislen potez naučen u nekom besmislenom filmu.

– Još ne shvataš da nema ni Antihrista, ni Hrista? Da je vera kojoj si posvetio život lažna? Da je religija koju propovedaš zasnovana na gluposti ljudi željnih da veruju u dobrog boga? Nema dobrog boga, propovedniče! Jahve je jedini! Surov prema svojim podanicima, kao i prema bilo kom drugom. Bez obzira da li u njega veruješ ili ga psuješ i proklinješ. Nemaran. Zaboravan. Samoživ – sad je mene savladao bes.

Ipak, istina nije mogla da preobrati zaslepljenog i verom zatrovanog čoveka.

– Skloni se od mene, Antihriste! Sin pogibli stigao je među ljude da donese silu obmane, da ih ubedi u laži! Mene ne možeš da prevariš! Znam ko si!

Jedan prolaznik je zastao i pogledao ka nama zbunjeno. Pretpostavljam da ga je scena podsetila na neki horor film. Ili parodiju na iste.

– Naravno da znaš ko sam. Upravo sam ti rekao. Lazar. Lazar iz Vitanije.

– Ne! Neću da te slušam! Ne zanimaju me tvoje laži, đavole! Beži od mene – vikao je propovednik dok je išao unazad.

Za njega zaista nije bilo nade. Zatrovane duše ne mogu da shvate istinu. Nisam nekad mogao ni ja. Verovao sam Isusu. Verovao sam mu i kada me je pozvao da izađem iz groba, četiri dana po smrti. I kada smo zajedno večerali. Bio sam uz njega i kada je razapet, pa i kada je vaskrsao. Verovao sam mu i kada je rekao da ću ostati na zemlji dok se on ne vrati. Posle nekoliko decenija vera je počela da bledi, nestaje.

– Znaš ko sam, ali još nemaš snage da tu istinu prihvatiš.

– Beži, Antihriste! Zlotvore!

Okrenuo sam se i krenuo ka drugoj strani ulice. Nisam više imao snage da ga ubeđujem. Već dva milenijuma lutam ovom prokletom planetom i još nisam naišao na čoveka spremnog da se suoči sa istinom. Većina ljudi koju sam upoznao izbledela je iz sećanja, kao i lica onih koje sam voleo. Samo još Nazarećaninovo lice pamtim. Tu neverovatno gustu bradu i tamne oči koje mogu da prodru u svaku dušu. I njegov glas. I dalje čujem to: „Lazare, izađi napolje“. Tu rečenicu koja me je istrgla iz ništavila i vratila pravo u ovaj pakao.

Još jednom sam pogledao ka propovedniku. Neka zabrinuta žena mu je prišla nadajući se da može da ga smiri i pomogne mu. Ali teško da će u tome uspeti.

Ko ima uši, neka čuje, govorio je Nazarećanin. Izgleda da niko nema uši, da niko ne želi da čuje. Pogotovo ne priču o Lazaru iz Vitanije. Pravu priču o čudu koje je Isus izveo. Najvećem čudu.

Da, bio sam najveće čudo. Zato sam i bio veran. Bio sam uz ravija i dok je bio na krstu, i kad mu je vojnik probo grudi, kada je položen u grobnicu, ali i kada je sam sebe vratio sa onog sveta. Bio sam kraj njega i kad se otkrio učenicima, pa i kada se uzneo. Sećam se da ga je Simon Petar pitao: „Gospode, a šta će ovaj?“ Nazarećanin je odgovorio: „Ako hoću da on ostane dok ne dođem, šta je tebi do toga?“ Tad sam mislio da sam blagosloven. Da je moje vaskrsenje najveća nagrada koja postoji. U stvari, bio sam proklet. Zaboravljen i ostavljen da lutam svetom dok se Gospod ne vrati. Do poslednjeg dana. Ili čak i posle toga. Svi drugi imaju sreće, oni će umreti, osetiti kraj. Nema većeg blagoslova od toga. A ja neću moći da umrem. Nikad. Verovatno ni kada prašina pokrije ovu planetu. Ili je proguta ogromno crveno sunce.

– Beži od mene , đavole! Beži! – i dalje je vikao propovednik, ali me to više nije zanimalo. Bilo je vreme da krenem dalje.

***

Jedan Poljak, star 25 godina, proglašen je mrtvim nakon što je popio neverovatnu količinu votke. Međutim, nekoliko sati kasnije probudio se u hladnjači mrtvačnice, gde je lupanjem uplašio lekare. Nakon pregleda, oni su ga pustili kući, ali umesto da ode da se oporavi, Poljak se vratio u pab i pridružio se prijateljima koji su ga uz piće oplakivali.

KRAJ?

A Isus opet povika iz svega glasa, i ispusti duh. I gle, zavjesa hrama razdrije se na dvoje, od gornjega kraja do donjega; i zemlja se potrese, i kamenje se raspade; i grobovi se otvoriše, i ustadoše mnoga tijela svetih koji su pomrli; I izišavši iz grobova po vaskrsenju njegovu, uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima.

Leave a Comment