Voleo bih
da sam bio tamo,
u Manili,
onog dana kad su se sukobili titani.
Vazduh je smrdeo na znoj
i bio željan krvi.
Bokser reklama
bio je nasmejan,
bio je zvezda,
bio je velik kao san.
Bokser bez reklame
poluslep, umoran i ponižen,
ali spreman na sve.
Sukobili su se muški,
kao na celuloidnoj traci.
Udarci su padali,
levice u stomak, desnice u glavu,
svi su ostajali bez daha
i pre nego što je zamirisala krv,
vrela kao iz utrobe đavola.
Smrt je gledala iz VIP lože
dvojicu titana.
Jednog otrovanog novcem,
drugog mržnjom.
Svaka sekunda trajala je predugo,
ali nijedan nije želeo da odustane.
A onda je sve bilo gotovo,
trenutak posle 14. runde,
nekoliko trenutaka pre smrti.
Jedan je zadržan u uglu, slep.
Drugi je pobedio, ustao,
a onda se sručio na pod.
Voleo bih
da sam bio tamo,
u Manili,
onog dana kad su se sukobili titani.
Zapalio bih cigaretu,
na licu Smrti video smešak,
a onda rekao da nastave,
započnu i tu 15. rundu
i sa ringa se
presele u mit.